02. јул 2017.

Свети Јован Шангајски - заштитник сирочади

 (Будући архиепископ) Јован се родио 1896. у једном селу у јужној Русији. Током раних револуционарних година, Јован је са породицом избегао у Србију, где је примио монашки постриг и убрзо био рукоположен за јеромонаха.
Јеромонах Јован је у тридесет и осмој години хиротон-исан за епископа, наследника Светих Апостола, после чега је послат у Кину, у град Шангај да би помогао људима који су тамо страдаху. Видевши колико је сирочића у Шангају, владика Јован је, готово ни из чега, подигао сиротиште. Он је сакупљао болесну и изгладнелу децу по улицама, мрачним шангајским ћумезима и предграђима, хранио их, облачио и бринуо се о њима са очинском љубављу.


Било је случајева да пси у шангајским предграђима растргну новорођенче, које би било бачено на ђубриште. Једном приликом, владика Јован је, кренувши у потрагу за таквом стра-далном дечицом, купио флашу ракије и кренуо у своју храбру потрагу по опасним улицама шангајских предграђа. Човек који је кренуо са њим био је потпуно збуњен, јер му није било јасно зашто је Јован, монах, купио флашу ракије. Владика Јован се зауставио испред једне напуштене куће, ушао унутра и пронашао новорођено дете које је плакало на гомили ђубрета. Када је дошао до детета, чуо је пијани глас како му прети из мрака. Јован је одмах кренуо ка пијанцу и понудио му флашу ракије у замену за дете. Владика Јован се те ноћи вратио у сиротиште са двоје деце на рукама.
Владика Јован је свој тадашњи живот у тој мери посветио сиротој и одбаченој деци да су људи говорили да се разапео за своје сирочиће. Једном је један мали дечак дошао у сиротиште такорећи ниоткуда. Дете је видело како су му безбожници убили оца и мајку, и на његове очи их искасапили на комаде. Дечак је због ове трауме изгубио моћ говора. Изгледао је као зверка ухваћена у замку, која се плаши свакога и верује још само својим зу-бима. Владика Јован је сео поред дечака, који се још увек сав тресао од шока, загрлио га и рекао му: "Знам да си изгубио оца, али си сада натао новога оца - мене". То је рекао са таквом ду-ховном снагом да је дечак бризнуо у плач и одмах проговорио!

Другом приликом, једна од жена, које су владики Јовану помагале око сирочића, попела се на звоник усред ноћи. Била је ледена и ветровита зимска ноћ. Када је отворила врата звоника угледала је владику Јована како - смрзавајући се и дрхтећи на леденом ветру - стоји сабран у дубокој молитви. Он се подвизавао молећи се, на овај начин, за своје сирочиће. Док је свет спавао, владика Јован се молио за спас читавог света, који је страдао у страшним гресима.
После много година састрадалног живота са напаћеним кинеским народом, од архиепископа Јована затражено је да оде за Калифорнију да би тамо наставно да изграђује Православну Цркву. Уз много потешкоћа, архиепископ Јован је успео да из Шангаја пребаци у Сан Франциско и све своје сирочиће.
Саму срж владикиног подвижништва чинили су пост и молитва. Он је јео само једном дневно, негде око 11 часова увече, а често није јео ништа по читавих недељу дана. Ноћи је обично проводио на молитви. Дешавало се да, током молитве, од исцрпљености падне без свести на под и тако "украде" по пар сати сна. Но, и тада би ујутру било довољно га неко само овлаш дотакне по раменима и он би одмах устајао, умивао се хладном водом и за неколико минута излазио из своје келије, потпуно свеж и оран.  
Упркос негодовању "важних" црквених личности архиепископ Јован се често играо са децом. Он је више волео да буде са децом него са тим и таквим "важним" црквеним личностима. Укратко говорећи, он није много марио за то што људи мисле о њему. Ходао је бос по киши и снегу, није водио рачуна о својој дугој седој коси која је увек била прљава, и није нимало бринуо о свом спољашњем изгледу. Он је бринуо за свој унутарњи свет.
Архиепископ Јован је често чинио ствари које су у очима света изгледале као потпуна лудост. Није нимало марио за то шта људи мисле о њему, већ је живео као да није од овога света. Једном приликом, на путу кроз Европу, он је, у францсуком граду Марсеју, стао насред једне прометне улице и почео да служи православно опело за мртве. Људи су се окупили око њега не схватајући шта се догађа, а ускоро је стигла и полиција која је, потом, зауставила саобраћај да би владика могао да заврши заупокојену службу. Када су га касније питали зашто је учинио таку чудну ствар, он је одговорио да је на том месту на улици убијен један Хришћанин[1] и да је он желео да се баш на том месту помоли за спас његове душе.
Будући да је живео као онај који није од овога света, архиепископ Јован је овима чија су срца била ограничена само на овај свет често изгледао као луцкаст, па чак и потпуно луд човек. Због своје саможртвене молитве и љубави према Богу и људима, Јован је од Бога добио дар прозорљивости - способности да види у људска срца и душе. Често је умео да одговори на неко питање пре него што је оно уопште и било постављено. Било је не мало случајева да је са велике даљине умео да осети оно што је некоме преко потребно и да ту потребу, на неочекиван начин, и испуни, запањујући све људе око себе.
Једном приликом током рата у Шангају, жена која је познавала владику Јована налазила се на самрти. Чудесни догађај се догодио негде између 10 и 11 часова ноћу. Напољу је беснела олуја са јаким ветром и кишом. Та жена је, у предсмртној агонији, дозивала владику Јована да дође и помогне јој на самрти.
Дежурни доктор је дошао жени и рекао јој да је то немогуће, будући да је тада напољу био полицијски час а да је болница те ноћи била закључана. Она је и поред тога наставила да дозива владику Јована. Међутим није било начина да му ико те ноћи пренесе њену поруку.
А онда се, у глуво доба ноћи, у време најжешће олује, отворише врата болнице и на њима се појави, сав мокар, владика Јован, и с врата приђе својој умирућој пријатељици. Будући да је читав догађај имао у себи нечег чудесног, жена није била сигурна да ли јој се то стварно дешава. Владика Јован се благо осмехну и тихо рече: "То сам стварно ја!". Жена тада паде у дубок сан.
Када се, осамнаест часова касније, пробудила осећала се сасвим добро. То побољшање је приписала чудесној посети владике Јована, која се збила претходне ноћи. Наравно, нико јој није веровао, говорећи да он, по таквој ноћи, није могао доћи до болнице и ући у њу јер су врата болнице била закључана. Она је тада питала болесницу, која је лежала крај ње да ли је видела оца Јована и болесница је потврдила да је те ноћи, заиста, видела владику Јована.
Још један чудесни догађај збио се док је владика Јован  боравио у Француској. Пре него што се неочекивано појавио код једне своје пријатељице, она је са прозора видела да се, испред улазних врата њене куће, налази чудан предмет, који јој је личио на комад цеви. Таман што је кренула да види о чему се ради, зачуло се звоно на улазним вратима. Отворила је врата и угледала владику Јована.
Владика је ушао у кућу, прошао кроз предсобље, ушао у салон и без речи сео у фотељу. Владика је ћутао и она је ћутала, не знајући шта да му каже. Пошто је тако поседео неких пет минута, владика устаде и оде из куће. Она је стајала запањена, не схватајући шта се догодило.
Тада поново погледа кроз прозор и виде пред својом кућом полицијски камион и полицајце како нешто раде. Један од полицајца је веома пажљиво подигао управо онај предмет који је она са прозора видела испред своје куће, ставио га у камион, који је, потом, крећући се споро, отишао низ улицу.
У то време у Паризу је било много теориристичких напада подметнутим бомбама и предмет, који је она видела пред својом кућом, био је уствари - бомба! Када је изашла напоље и видела о чему се заправо ради, схватила је смисао тајанствене посете владике Јована - он се ту појавио ћутећи да би јој спасио живот. Бог му је открио оно што је требало да се деси.
Када је владика Јован већ био у дубокој старости збио се још један чудесни догађај који је открио много о његовом унутарњем животу. Да би у тајности свог унутарњег света неометано општио са Богом, владика Јован је имао обичај да се затвори у олтар где би, иза затворених царских двери проводио сате и сате на молитви. Десило се, једном приликом, да је неко од људи из владичине цркве, ушавши у цркву, видео отворене царске двери и кренуо у олтар да нешто пита владику Јована. Када је ушао у олтар, скаменио се од запрепашћења. Видео је владику Јована - малог човека Божијег - како стоји у мраку, обасјан неовоземаљском светлошћу, при чему владичина стопала нису дотицала земљу! Видео је владику Јована у нествореној светлости, која је предображење света који ће доћи - Царства Божијег.
Оваквим чудесних догађаја било је, заиста, безброј у животу владике Јована Шангајског. Колико су само пута видели његове молитвене сузе, колико је само пута владика Јован спасао некоме живот, колико су само пута људи били сведоци строгости његовог подвижничког живота и снаге његове бесмртне љубави према Истини Божијој. Владика Јован је овај свет напустио 1966. године, а његово тело је - без употребе икаквих људских средстава за очување - до данас остало нетрулежно.
Владика Јован је кроз своје страдалништво достигао тако висок степен чистоте и праведности да је Бог његовој светој души даровао спасење, а његовом светом телу - непропадивост.

 



1) Тај догађај се збио педесетих година овога века. Хришћанин, за чију душу се Свети Јован Шангајски том приликом молио, био је Краљ Мученик Александар I Ујединитељ (Карађорђевић), који је, управо на том месту, мучки убијен 9.октобра 1934.  године (прим.прев.)

Нема коментара:

Постави коментар