СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Најлепши мирис има молитва она што мирише на сузе за цео свет. Најлепши укус има молитва она кад се плаче у срцу за сав људски род. Када душа на молитви плаче, када сузе потеку из ока и срца, то је молитва једина права, и она се обично над сопственог пада, друга се молитвом назвати нема права. Али она молитва која није за себе, већ она од бола за човечанство сво, та молитва, плач и сузе, нешто су посебно. Тај укус и мирис што једино душа зна, тај мирис и укус је као опојни тропски цвет, тај укус и мирис као најслађи планински мед, тај мирис и укус да напишем, да осликам бих хтео, али Бог те речи у језик људски није спустио. Да је, о, Господе нисам осетио, да је, о, Господе, нисам окусио, не бих мили мој оволико туговао. Али моја туга је као широка река пред собом која свој излив, ушће тражи, океан свој, а та обала, ушће, океан Ти си сам Оца свога од вечности, Реч. Допусти ми да се улијем у Тебе до последње своје капи, О, бескрајни, бескрајни моји... Мона