Пређи на главни садржај

Да ли су хришћани мазохисти?

Из угла нехришћана, хришћанска благодарност и смирење пред искушењем, прижељкивање подвига, и религија која проповеда страдање, изгледа као чист мазохизам. Ко уопште воли да страда? Зашто је за хришћане страдање важно?

Бити хришћанин својим животом, а не само именом, значи непрестано побуђивати себе на остварење јеванђелских заповести. Испунити не оно што жели моја грешна мисао и похота, него делати оно што Господ очекује од мене. Идући путем страдања - уским, трновитим, тешким, путем самога Христа, идемо путем благодатним и спасоносним који води у живот вечни. Идући таквим путем човек чврсто и неполебљиво ојачава своју веру, која га обавезује и упућује на правилни хришћански живот.

Неће сваки који ми говори говори Господе, Господе ући у Царство Небеско, него онај који твори вољу Оца мојега који је на небесима (Мт. 7,21). Ове речи Спаситељеве сведоче да никакве духовне користи човеку неће донети само читање о спасењу, него тек онда када почне да се труди, духовно подвизава и бори против свега што му по природи није својствено.

Хришћански подвиг је благодатна хармонија душе и тела, која целокупну човекову личност и разум и осећања усмерава на угађање Богу.  Бити духовно трезвен, будан, спреман на добро и увек спреман супротставити се злу. И хришћанин у жељи да сачува своју душу у чистоти и праведности дужан је да радосно устаје на подвиг поста, молитве, смирења, покајања, праштања и сваке друге жртве.

Сам Господ сведочи да је тајна подвига заиста спасоносна и делотворна за свакога који му приступа с надом и вером на живот вечни. И сваки, који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наследиће живот вечни. (Мт. 19,29) Из Спаситељевих речи постаје нам потпуно јасно да сваки напор учињен у славу Божију бива стоструко награђен. Али оно што доноси највише радости и утехе јесте његово обећање о наслеђивању вечнога живота. Ту се открива неизрецива љубав и милосрђе Божије, даје нам се залог и обећање о награди, која нас охрабрује и чини смелијим на још усрднији подвижнички живот. Овде свака тешкоћа и сложност подвига губи на својој снази, јер нема ничега већег и узвишенијег од угађања самоме Богу, принети на његов жртвеник барем једну лепоту која отвара огромну ризницу Божијега милосрђа.

Свети оци су у својим делима до детаља објаснили сву мудрост и благост духовнога живљења. Они нас несебично саветују да непрестани рад над собом, ради духовнога свршенства доноси радост небеску. Ако будеш радио над самим собом и чистио своје срце од страсти, тада ће све у твоме животу постати јасније и разумљивије, поучавају нас они. Сваки духовни подвиг и свака хришћанска врлина сведоче о нашој љубави према Богу и жељи да се достигне спасење. Због свега тога хришћански подвиг јесте догађај радости кроз који човек сведочи о величини своје вере и спремности да се искрено служи Господу.

Свештеник Миладин Митровић

Извор:  pravoslavie.ru

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.