Пређи на главни садржај

Светац који је продавао новине

Михаило Максимович родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Његова породица избегла је из Србије у Русију у 18. веку пред најездом турских освајача. Остаје запамћено да је његова француска дадиља, под дечаковим утицајем, прешла у Православље.

Kао осамнаестогодишњак завршио је Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. По избијању револуције, официр Максимович креће у рат на страни цара. Бива рањен у ногу, и остаје хром до краја живота.

Пред најездом бољшевика уточиште проналази у Србији. Као млад избеглица, бивши племић прехрањивао је породицу уличном продајом дневне штампе. У Београду уписује и 1925. године завршава Богословски факултет. Следеће године замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца узевши име Јован, по свом славном претку светом Јовану Тобољском.

Наредне две године предаје веронауку у кикиндској Државној гимназији. „Волите Бога, будите одани православној вери. Будите послушни вашим учитељима и свима старијима који вас уче добру. Радите и чувајте се лењости која је мајка свих порока. Највише се чувајте свађа, опраштајте једни другима када сте увређени.“ Подучавао је ђаке личним примером и вредностима од којих су многе данас запостављене. Потом бива постављен за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић. Управо потоњи, свети владика Николај, говорио је:
„ако желите да видите живог светитеља, идите у Битољ код оца Јована”.

Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, и да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига препустио се чудесном подвигу да никада више за живота не легне у кревет, лишивши себе одмора. У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и мисионар.

Из Битоља одлази у далеки Шангај. За епископа Руске заграничне цркве у Шангају рукоположен је 1934. године. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао.

Руси су после доласка комуниста на власт у Кини поново кренули у изгнанство. Одатле, Свети синод Руске заграничне цркве поставља владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. У Паризу је служио Свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети Јован потом одлази у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресветој Богородици. Стиже у јесен 1962. године, баш у време када се северноамерички континент упознавао са лепотама Православља. Управо ће архиепископ Јован остати један од омиљенијих светитеља наше прекоокеанске браће у Христу. Упокојио се пре тачно пола века, у Николајевској цркви у Сијетлу, у 71. години. Света Црква прославља га на данашњи дан (2. Јул) од 1994. године.

„Погледај на убогост речи наших,
које ти ипак из љубави приносимо,
и помози нам, угодниче Божији Јоване,
да се убудуће очистимо од сваке нечистоте тела и духа,
делајући Господу са страхом и радујући Му се са трепетом”.

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.