Пређи на главни садржај

Богојављенско страдање

Хладна руска ноћ. Ближи се празник Богојављење. Пред дан када се некада цео град скупљао на освећењу воде, локални запорошки свештеник припрема дочек овог великог празника. Ипак, сибирска хладноћа те зиме није била само споља, већ и у срцима људи.

Некада омиљени свештеник у Запорожју, протојереј Михаило Шофанов данас је на мети бољшевика, који после револуције заводе терор међу руским верним народом. Како би уништили и последње остатке Цркве, бољшевици нису бирали средства. Од разношења храмова динамитом, преко спаљивања и рушења, мучења свештеника и верника, до убистава оних који су и поред свега храбро исповедали Православље.

Пар дана пред Богојављење, на залеђеном језеру све је било припремљено. Али овога пута не као раније, за освећење воде. Бољшевици су довели протојереја Михаила до језера, везали га и припремали да га спусте у залеђено језеро. ''До скоро си ти освећивао ову воду, а сада ћемо ми тебе потопити у њу'' - кезили су се фанатично бољшевици. Софија, Михаилова супруга, није могла мирно да посматра убиство свог мужа. Добровољно је тражила да и она страда заједно са њим. Тако су, уочи Богојављења, Михаило и Софија везани стајали изнад језера, са којег је некад са радошћу народ узимао освећену воду на овај празник. Данас, осуђени као највећи непријатељи тог истог народа, стоје на ивици од потапања у залеђену реку.

Храбро, попут правих исповедника и страдалника, без јецања или мољакања, Михаило је само затражио од својих судија да се помоли пред смрт. Дозволили су му. Залеђено језеро било је тада олтар пред којим је овај добри пастир последњи пут читао молитву за свој народ. Везаним рукама су се прекрстили и ускоро их је прогутала ледена језерска вода. Пропраћени су смехом бољшевичких револуционара на земљи, и најлепшом анђеоском песмом на Небу. Ови запорошки новомученици били су једни од многих који су на ужасан начин страдали за време прогона Цркве у Совјетском Савезу.

Данас се Богојављење слободно прославља. Хиљаде људи захватиће свету воду у својим црквама. Захвални смо Богу на слободи коју данас имамо, наша хришћанска дужност је да никад не смемо да заборавимо оне који су за ту слободу положили своје животе!

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.