СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Могао би неко запитати: зар не постоји други начин да нас Бог испита? Зашто Бог допушта да се пате његова деца? Тако је Бог одредио. Јер, ако човек не искуси ништа лоше, неће никада осетити сладост добра. Могуће је да поклекнемо као људи. Бог не гледа толико пад, колико на исправљање и борбу за задобијање врлине. Још у искушењима осећамо људску немоћ и увиђамо да без помоћи Божије не можемо чинити ништа. Ако би Господ дозволио да ђаво чини шта хоће, тада би наш положај био трагичан. Дозвољава му само толико да нас куша колико допусти Он који је вођа душе наше.

"Ако се старамо да одесечемо своје страсти,  онда је пустиња тамо где се налазимо.''   Старац Пајсије Пустиња... Усамљеност... Мир... Кораци, наизглед бесциљни, налазе виши Смисао, невидљив људима чији поглед замагљује гужва у саобраћају, а слух гуши звоњава телефона. Ту, далеко од света, одбацивши све што је пролазно, монах се посветио тражењу Истине. Сунце, киша, ветар, снег, не ометају његове кораке. Његов Мир не могу да наруше спољашње олује, јер је он на већим висинама од овог света.

Колумбија - држава чије име се са ове стране Атлантика помиње у негативној конотацији. Прва асоцијација на ову јужноамеричку државу је Пабло Ескобар, озлоглашени нарко-бос. Анархија, кокаин, убиства, нарко картели, несигурност најчешће су прве асоцијације када се говори о колумбијском друштву. У овој држави већ 68 година траје грађански рат између десничарске владе и левичарских побуњеника. На улицама се води приватни рат нарко картела, који односи огроман број младих живота. Периферија и предграђа великих градова одликују се тешким сиромаштвом, па је управо кокаин често једини извор прихода. Осим наркотика, један од ретких начина младих људи да опстану је бављење спортовима, најчешће фудбалом, као бег од окрутне колумбијске реалности.

Рекла си, рекла си, да је за мене све сем Мир,  и да сам најлепши кад самог себе повредим.  Извини, али ја морам себе да победим,  рекла си - сви које волиш су твоји порази... Освануло је још једно мамурно јутро... Заправо, дан је већ поодмакао, али то није имало никакав утицај на мене. Већ неко време ништа нема утицај на мене. На мамурлуке сам већ био навикао, скоро да их више нисам ни осећао. Оно што је болело била је бескрајна празнина која је ме је сваког новог јутра дочекивала. Још један бесмислен дан је свануо, а ја невољно улазим у њега. Бес, мржња, очај, празнина моји су једни саговорници док испијам прву јутарњу кафу. Договарам се са њима ко ће ми данас бити сапутник. Већ недељама мој живот је представништво пакла на земљи. Претходних месеци живот ми се у потпуности урушио. Разочарења која сам доживео имала су за последицу да је свет за мене постао неподношљив. Изједао ме је осећај немоћи да било шта променим или покренем свој живот ка било чему. Ослабљен алкохолом и сталним

Када је Војвода Георгије, тек постављен за трибуна и саветника цара Диоклецијана, видео прогон и страшна мучења која овај цар обавља према Хришћанима, није могао да остане суздржан. Једини се тада успротивио царевој вољи, и затражио од њега да прекине са гоњењем људи који верују у Христа. Ово противљење једног од најбољих војника разбеснело је цара. Почело је мучење какво је ретко ко проживео, а које је требало да саломи Георгија и натера га да се одрекне Христа.

Само име Макса Кавалере, свим алтернативцима биће довољно. Ипак, за браћу и сестре који нису упућени, Макс је од оснивања 1984. до 1996. био певач и гитариста бразилског метал бенда Сепултура. Управо за време његовог вођства, Сепултура је стекла планетарну популарност са више од 15 милиона продатих албума широм света. Данас је фронтмен Соулфлаја и бенда Cavalera Conspiracy који носи заједно са братом Игором. За време првих турнеја са Сепултуром, почиње Максово познаство са Глоријом Бијновском, будућим менаџером. Убрзо, Глорија постаје незаменљиви део бенда, а потом и Максова супруга. Максимилијан (рођ. Massimiliano) Кавалера,  на свом православном венчању 2004. ( Извор ) Американка руског порекла, потомак беле емиграције, са како каже „јаким осећајем за породицу, религију, гостопримство и напоран рад“, била је Максова веза ка Православљу. То се најбоље одразило у раду са Соулфлајем, у којем се Макс далеко више посветио духовним темама, него са пређашњом Сепултуром. Акт

Ово је прича монаха Арсенија Јовановића, из његове нове књиге која чека објављивање, а коју је прочитао на предавању ''О Божијем Благослову'' у манастиру Острог. Моје прве године од када сам дошао да живим у Њујорк, позвале су ме моје две познанице Американке да пођем са њима на снимање једног рекламног спота за један познати модни часопис. Био им је потребан плавокоси младић, вишега раста. На тај начин указала ми се могућност да за пар сати снимања у извесном ноћном клубу  зарадим 50 долара. За ту суму су у то време неки од емиграната сличних мени умели да се помуче и цео дан на неком од тешких послова. Свакако идеја ми се допала и одмах сам пристао, поготову што је све то била забава. Пошто сам се обријао, водећи рачуна да се не посечем, дотерао косу и лепо се обукао, пођох придвече ка западној страни, до 14-те улице Њујорка, која је била позната по неколико веома посећених ноћних клубова. Када сам стигао на заказано место испред самог улаза ограђеног масивним бор

Не, ја не верујем да постоји Бог. Ја знам да Он постоји. И то је једино знање које има неку вредност од свог мог знања. Михајло Пупин Михајло Пупин рођен је 9. октобра 1854. године у Идвору. Свом имену додао је назив Идворски, како би га место рођења увек пратило. Међу пашњацима и у родитељском дому, слушајући предања и приче, чувајућу волове и гледајући ноћно небо, почиње невероватан пут знања који ће одвести Пупина до највећих храмова науке ХХ века.  Нека од искустава и запажања у овој „летњој пастирској школи“, како је сам називао време дечачке безбрижности, била су укључена у његова велика открића деценијама касније. Данас када се говори о открићима, наука је најчешће одвојена или тобож супротстављена религији. Лик и дело нашег славног научника, сведоче сасвим супротно.

" Ви сте светлост свету; не може се град сакрити кад на гори стоји.  Нити се ужиже светиљка и меће под суд него на свећњак, те светли свима који су у кући.  Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашeга који је на небесима. " Господ никада не напушта своје слуге и не дозвољава да се подвизи учињени у Његово име забораве. У смутним и тешким временима најлакше је подлећи искушењима и оправдати своје слабости, али управо у таквим околностима они најхрабрији добијају прилику да се докажу. Ово је прича о проти Милораду Голијану, човеку о коме се мало зна, а чија прича у мору лоших примера сија као злато и доказује да бити прави Србин значи само једно - ићи Светосавским путем. Ово је прича о човеку који је проглашен за издајника, протеран из своје цркве и свог места, само зато што није заборавио шта заиста значи бити Православни Хришћанин, у временима у којима су то многи заборављали.

ДОБРИ ПАСТИР Кнез Владимир беше владар зетски од 997-1016. Владајући из своје престонице код Пречисте Крајинске, на западној страни Скадарског језера, пред крај 10. века напао га је бугарски цар Самуило и натерао на предају. Робовавши у Преспи, по сведочанству византијског летописца Јована Скилице, освојио је срце његове кћери Теодоре-Косаре, измирио са царем, и вратио у своју отаџбину.

Свако мало деси се да се моја некадашња љубав према панк року обнови и поврати када, на YouTube-у или Фејсбуку или неком другом сајту, набасам на линк са бендом који сам некада волео и слушао. Није да тражим, али када наиђем, кликнем и – зум… млађи сам 20 година. Али, не баш. Ја јесам данас оно што јесам захваљујући својој прошлости, али сам оно што јесам и упркос тој прошлости.

Када сам завршио, приметио сам да се, док сам радио као достављач, Флавијану и Игору придружио неки тип, који је прилично свадљиво доказивао нешто мом баћушки. Човек је био обучен као западни Европљанин и код себе је имао огромни професионални кофер за фото-апарат. Сео сам поред њега и почео да слушам! -А ја вам кажем - говорио је фото-тип са убеђеношћу председника САД, који са трибине говори пред изборе - да је хришћанство доживело коначни пораз до краја другог миленијума свог постојања! Готово је! Христос је умро за свет!

Много више од заједничке вере спаја нас са изворним Death To The World. Манастир С в . Германа, место где је зачета идеја и часопис, од 2000. налази под јурисдикцијом С рпске Православне Цркве . Такође, данашњи уредници, млади православци из Калифорније, раде са благословом епископа западноамеричког Максима (Васиљевића). Стога није случајно да је  Смрт С вету прва верзија Death To The World-a на неком другом језику. Прича коју вам доносимо је путопис који открива колико тога заједничког имамо са далеким дивљинама Америке...

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Најлепши мирис има молитва она што мирише на сузе за цео свет. Најлепши укус има молитва она кад се плаче у срцу за сав људски род. Када душа на молитви плаче, када сузе потеку из ока и срца, то је молитва једина права, и она се обично над сопственог пада, друга се молитвом назвати нема права. Али она молитва која није за себе, већ она од бола за човечанство сво, та молитва, плач и сузе, нешто су посебно. Тај укус и мирис што једино душа зна, тај мирис и укус је као опојни тропски цвет, тај укус и мирис као најслађи планински мед, тај мирис и укус да напишем, да осликам бих хтео, али Бог те речи у језик људски није спустио. Да је, о, Господе нисам осетио, да је, о, Господе, нисам окусио, не бих мили мој оволико туговао. Али моја туга је као широка река пред собом која свој излив, ушће тражи, океан свој, а та обала, ушће, океан Ти си сам Оца свога од вечности, Реч. Допусти ми да се улијем у Тебе до последње своје капи, О, бескрајни, бескрајни моји... Мона

Из угла нехришћана, хришћанска благодарност и смирење пред искушењем, прижељкивање подвига, и религија која проповеда страдање, изгледа као чист мазохизам. Ко уопште воли да страда? Зашто је за хришћане страдање важно?

Михаило Максимович родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Његова породица избегла је из Србије у Русију у 18. веку пред најездом турских освајача. Остаје запамћено да је његова француска дадиља, под дечаковим утицајем, прешла у Православље.

Године 1917, руска револуција и успон комунизма довели су до смрти милиона верника и уништили безброј цркава и манастира. Манастир Оптина, некада центар истинске духовности за цео регион, првобитно је поштеђен... али не за дуго. Године 1938. последњи игуман је погубљен од стране комуниста а манастир затворен. Манастирску земљу преузели су земљорадници а сам манастир претворен je у државни музеј, тихо пропадајући, чекајући своје васкрсење. Непосредно пре пада комунизма, Оптина је враћена Цркви, а многи од њених бивших старацa, званично су проглашени Светима. Манастир је почео да се обнавља и данас поново цвета.

Нестор Савчук родио се 1960. на Криму, у Јужној Русији. Никада није имао баш неки нарочито близак однос са својом породицом. Као младић трошио је своју енергију кроз рвање, бокс и борилачке вештине. Поседовао је изоштрену свест, којом се издвајао од својих вршњака. Нестор је, такође, био уметничка душа, имао је дара за сликање. Када је имао нешто преко двадесет година отпутовао је за Одесу да би тамо радио као помоћник код мајстора, који су сликали фреске. У Одеси се спријатељио са старијим уметницима, који су га надахњивали својим причама о праведницама Божијим који су својим храбрим подвизима прослављали Бога у руским манастирима преко хиљаду година.

Од 335. године на сваку Велику суботу у храм Гроба Господњег у Јерусалиму силази Благодатни огањ сведочећи "о присуству Божјем које просвећује таму људску. Но, огањ не долази само онима који га дочекују у Јерусалиму, већ долази због васцелог рода људског." ("Кога имам на небу?" - Хаџи Драгана Поповић)

Може ли се доказати постојање Бога? Овим питањем бавили су се многи учени људи, представници свих наука, разних философија и религија. Питање доказивања Божијег постојања вековима уназад један је од главних проблема којим се наука бави. Откривање ''божије честице'', теорија еволуције, историјско доказивање догађаја из Светог Писма, , археолошка истраживања... Људи који на овакав начин траже Бога потпуно су промашили путању којом се крећу ка њему, завршивши тако у лавиринту из кога је излаз јако тежак.

„Ако ја уђем у цркву, запалиће се колико сам грешан!“ – често сам чуо овај одговор од људи којима сам саветовао да решење за проблеме које имају потраже у Цркви. Ово су најчешће били људи дубоко огрезли у својим пороцима, који добро познају своју огреховљеност, али нису имали ни жељу ни прилику да затраже Божију милост. То су људи који су упознали све најгоре стране живота, видели ужасе које са собом носи овај свет и често и сами у њима учествовали. Када се очи навикну на мрак, светлост је тешко замислити. Овакви људи су савршено добро упознали зло и његову снагу, па им је свака прича о Добру незамислива. Тако постају добровољни заробљеници својих порока од којих немају снаге да се отргну. А онај ко нема снаге лако проналази изговор, као што је мисао о томе како су недостојни Цркве.

Мој преминули пријатељ, светогорски монах Митрофан Хиландарац био је човек дубоке вере у Бога и Српство, човек задивљујуће радне енергије и један од најзначајнијих православних просветитеља, можда и најзначајнији препородитељ Хиландара у овом веку.

НЕРАСКИДИВИ КРУГ Џастин Марлер (лево) у бенду Sleep Духовни пут Џастина Марлера креће 1991. када се удаљио од обећавајуће музичке каријере са дум метал бендом Sleep, и након неколико месеци боготрагања, ушао у православни манастир надомак родног Чика у Калифорнији. Док је Sleep започео своје музичко путовање са изненађујућим успехом - бенд је прошле године скоро распродао ACL Live - Марлер је провео седам година аскетског живота и тешког рада у служби Господа Христа. Сада, у 43. години, са благословом своје цркве Светог Илије у центру Остина, Марлер је снимио албум са панк рок обрадама госпел песама под називом "Химне за Апокалипсу" ( линк ка албуму ). Сав приход од самофинансирајућег ЦД-а доступног на iTunes, Waterloo Records и преко Марлеровог сајта , иде пројекту Hauran Connection , који помаже својој сестринској епархији Босра-Хауран у Јужној Сирији, коју је грађански рат разорио протекле четири године.

Хладна руска ноћ. Ближи се празник Богојављење. Пред дан када се некада цео град скупљао на освећењу воде, локални запорошки свештеник припрема дочек овог великог празника. Ипак, сибирска хладноћа те зиме није била само споља, већ и у срцима људи.

интервју "ТВ Новостима" У доба кад не може да се живи од саморекламерства, још има скромних људи уверених да нису попили сву памет света. У доба кад се постојање свело на преживљавање, још има људи који не пристају да се понашају као животиње. У доба кад је новац постао једина религија, још има људи који траже одговоре на суштинска питања и не крију да су збуњени пред чудом које тако олако зовемо живот. Један од таквих је Александар Гајшек. Таквима се и обраћа у емисији "Агапе" коју већ 11. сезону води на ТВ Студио Б, а сада и кроз књигу "Агапе антологија" чији је други део недавно изашао. Разговарајући са теолозима, психолозима, антрополозима и свима који познају људску душу, Гајшек покушава да гледаоцима и читаоцима помогне да се оријентишу у свету хаоса.

Нешто више од два миленијума је прошло од силаска Бог да обиђе оно што је створио... У граду је гужва и празнична атмосфера, приближава се Божић. Христос силази на земљу да поново обиђе оне који га чекају и пружи утеху онима који га траже.

У јеку обележавања Нове године за време Божићног поста (о чему смо већ писали http://goo.gl/JYprNU ) питамо, шта нас то ново очекује? Све што се у новој години роди или створи већ следеће године постаје старо. Зато је Христос заиста Једино ново под Сунцем. Једино се Он са нама сваке године поново рађа (и васкрсава) чекајући своју децу апокалипсе на покајање. Зато се међусобно и поздрављамо са Христос се роди уместо Христос се родио. Дивни охристовљени народни обичај паљења бадњака указује да његовом топлином сваке године изнова загревамо Витлејемску пећину за долазак Богомладенца. Такође, медицински сагледано, рођење Бога у људском телу, представља једини суштински нов догађај у историји човечанства. Све остало, пре и после Христа, јесте дежа ви. Ипак, многи већу пажњу придају ритуалу сечења и ложења бадњака, него самом Слављенику. Наравно, и то је важно, али не и најважније. Најважније јесте Христос, јер без Христа све остало било би само празна шкољка. Зато је важно да нам Х