Пређи на главни садржај

Свети мученик Мина

Чини се да је пуно оних који умеју да направе разлику између добра и зла, али је мало оних који смеју отворено да стану на страну доброг, у тој вечној метафизичкој борби. Тако је пуно оних који су чак и свесни Истине, али немају храбрости да је у потпуности сведоче; или оних који се гаде зла, али му се ипак не супротстављају.

Савремени свет довео је до својеврсне "легализације зла". Све наше слабости оправдавају се лицемерном маском ''људских права''. Тако се човек данашњице ослобађа борбе са грехом на најгори могући начин - прихватајући га као своје право. Овај морални релативизам дубоко је укорењен у свести модерних људи, као што је и пророковао велики руски књижевник Достојевски - где нема бесмртности, све је дозвољено. На том принципу несупротстављања злу у себи и око себе почива данашњи свет.

Да не смемо остати неми и слепи на зло у свету говори нам прича из четвртог века, о једном великом светитељу, подвижнику и мученику - светом Мини. Родом је био Египћанин, војник у тадашњој римској војсци у Котуанској области. Римом су у то време владали Диоклецијан и Максимилијан, два незнабожачка цара и велика прогнитеља Хришћана. За време њихове владавина трајао је терор над свима који нису хтели да се клањају паганским идолима. Свети Мина није желео да настави да служи таквој власти, оставио је све војне функције које је имао и напустио град. Наредне године живота провео је далеко од безбожног света, у пустињи, посвећен подвизавању и молитви. Мир који је стекао у усамљеништву нарушен је када је једног дана у престоници Котуанске области био приређен велики незнабожачки скуп, где су се одржавале разне игре и приредбе посвећене паганским идолима. Не желевши да у свом некадашњем граду трпи овакав скуп, гоњен праведним гневом, овај светитељ је дошао на приредбу, стао на најузвишеније место одакле га је цео скуп могао видети и узвикнуо: Нађоше ме који ме не траже: јавих се онима који не питају за ме (Рм. 10, 20). Због прекидања овог скупа и јавног исповедања Хришћанства, тадашњи кнез овог града Пир зароби светог Мину и крену да га испитује, сазнавши да је он некада био војник тог царства.

-Да, истина је; био сам војник и живео у овом граду, али видећи безакоње људи прелашћених од бесова и како се клањају идолима а не Истинитоме Богу, ја одбацих своје војничко звање и напустих град, да не бих био учесник у безакоњу и погибли тих људи. И тако, до данашњега дана ја се скитах по пустим местима, избегавајући додир са незнабожним људима, непријатељима Бога мог. А сада, чувши да приређујете свој богомрски празник, ја се запалих ревношћу за Бога мог, и дођох овамо да изобличим слепоћу вашу и да вам проповедам Јединог Истинитог Бога, који је речју Својом створио небо и земљу и промишља о целој васељени - одговорио је свети Мина, на шта је бачен у тамницу и дуго мучен и испитаван. Жеља његових мучитеља била је да овог јаког и преданог војника врате у своју службу, али он је себе већ предао у службу Богу, те је због тога трпео тешка мучења. Мучен је на најстрашније начине, шибан бичевима, пребијан, гвожђем су му гулили кожу, вукли га по гвозденим клиновима, али је овај мученик све то храбро трпео, оставши веран Христу. После свих мука, схвативши да неће да се врати у службу цару, светог Мину погубише, а његово тело спалише. Остатке тела сакупили су неки верници, сахранили, и на том месту касније је подигнут храм посвећен овом мученику, где су се касније догађала многа чуда.

Овим својим трпљењем свети Мина је показао несаломивост хришћанске вере, свима показавши светли пример истрајности и доследности. Није желео да прави компромисе са назнабожним светом, већ је до краја исповедао Истину, претрпевши због тога велике жртве. Током мучења, један од присутних саветовео је светитеља да се поклони боговима само како би избегао муке, а да касније у тајности настави да служи свом Богу. На то је свети Мина овако одговорио: Иди од мене, вршиоче безакоња, ја сам већ принео жртву хвале, и опет ћу принети само Богу моме, који ми даје помоћ Своју и толико ме укрепљује у трпљењу, да ми ове муке изгледају сасвим лаке и слатке а не горке.

Нека светли пример храбрости овог светитеља подстакне и нас на сведочење Истине, и да нам истрајност у служењу Христу у овом безбожном времену.

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.