Пређи на главни садржај

Вера и сујеверје

Јер да си хтео жртве, ја би ти их принео; за жртве паљенице не мариш. 
Жртва је Богу Дух скрушен, срце скрушено и смерно Бог неће одбацити.
(Псалам 50)

Пре пар дана био сам на једном парастосу, било је пола године деди мог најбољег пријатеља. Оно што је за нас двојицу обележило дан била је свињска глава постављена на средину гроба. На питање зашто је она ту, нико није имао смислен одговор, али су добро знали да упозоре како ''то тако треба'', уз добро познате мрке погледе када се нешто негативно прокоментарише о непотребним обичајима или њиховој паганској основи. Пошто је свињска глава била прави утисак дана, присећали смо се и осталих обичаја, који су најчешће на сваком месту различти, увек уз објашњење да ''то тако треба за непредак куће или за здравље'', а који са религијом имају додирних тачака онолико колико и они који их практикују. Где се у нашем народу поставља граница између вере и сујеверја и да ли она за људе уопште постоји?

У периоду када већина народа прославља своје крсне славе, то питање још више добија на тежини. Период празника (наравно оних који су, барем у основи, верски) често у нашем народу буде период на коме би нам и становништво Содома позавидело. Тешко је рећи колико људи зна барем основно о светитељу кога прославља, мало је њих који барем тог дана оду на Литургију, али се зато слава припрема недељама унапред, уз обавезне породичне свађе. Свађе најчешће настају због недостатка новца, који у комбинацији са жељом да се добро покажемо пред људима увек доведе до проблема. Ко ће размишљати о светом Ђорђу кад треба спремити печење, сервирати мезе, прорачунати колико је пића потребно? Уместо да се на тај дан окупе најближи пријатељи, да се прослави у искреној и пријатељској атмосфери, тај ручак или вечера претвара се у сујетно доказивање не тако блиским људима о томе чији син има бољи просек на факултету, празне приче, свађе о политици, породична препуцавања...

Обичаји око сахрана су посебна тема. Нема краја у Србији који нема своје изоловане обичаје посвећене сахранама и парастосима. Туга за преминулим пада у други план јер треба организивати сахрану, испоштовати сваки обичај за који не постоји ни у чему утемељено објашњење. Кад мислити о преминулом поред свих тих битнијих ствари?

У нашем народу сујеверје је заиста заменило веру. Тешко је објаснити како се то десило, али је јасно да се многима не може доказати да у Светом Писму није написано да је грех опрати судове на празник, доћи на гробље у фармеркама, одбити ракију за покојника. Форма је убила суштину. Оптерећени формалностима, заборављамо прави смисао сваког празника. Не, није грех слушати музику ако си имао смртни случај пре две недеље, али јесте грех посвађати се са својим ближњима. Не одаје се почаст људима који су дошли на помен, већ покојнику. Нигде у Православљу не постоје сви ти обичаји којима се људи оптерећују, али зато стоји да се треба помолити за душу преминулог. Ни један светитељ се неће ''наљутити'' ако за његов празник не купимо довољно вина. Светитељи нису поткупљиви, па да се умилостиве једном обилном вечером. Њих ћемо умилостивити молитвом, то је једино што очекују од нас тог дана. Христос нас на Страшном Суду неће питати зашто нисмо појели део славског колача, али хоће како смо се понашали према својим ближњима. Нико од светих отаца није рекао да ћемо горети у паклу ако сами себи купимо бројаницу, али су нам лепо објаснили да је не користимо за украс већ за молитву.

Сујеверје и вера не иду једно уз друго. Сујеверје је базирано на празним обичајима, утемељеним искључиво на материјалном добитку на овом свету. Нешто се ради само да би касније ''било боље''. Сујеверје нема дубину, нема духовну димензију, већ је нека врста трговине са неким ко се назива Богом. Зато људи оптерећени обичајима јесу везани за овај свет. Њима је мишљење људи битније од искрене жртве Богу. А жртва Богу не приноси се никаквом количином хране и пића, већ подвигом и молитвом. Ниси мањи Србин ако не попијеш литар ракије за славу, али јеси ако не следиш пут Светог Саве. Наши светитељи су једино мерило Српства. Светосавље је оно што одражава прави дух нашег народа, а не измишљени обичаји, створени само ради доброг повода за преждеравање и опијање. Такви обичаји немају никакве везе са Православљем. То мишљење се мора искоренити из нашег народа, уколико желимо да сазнамо праву лепоту Православља, јер у супротном заиста од дрвећа нећемо видети шуму.

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.