Пређи на главни садржај

„Милосрдни анђео“

17. април 1999. године.

Још једна дуга ноћ над Србијом. У самом јеку бомбардовања, постављало се питање на који ће се циљ обрушити НАТО авиони? И до овог дана порушено је много зграда, мостова, проливено невине крви. Одјекивали су крици и плач мајки поново, после тако мало година. Сиви градови наше земље, већ исцрпљени сиромаштвом, остали су крајем другог миленијума у рушевинама. Од немоћних уздаха родитеља, били су ведрији само погледи деце, која нису схватала зашто данас нису могла да се играју на свом игралишту.

Трагичних прича било је много. Зар је потребно издвајати неку? Колико је само породица остало без чланова породице, колико је муком саграђених домова у секунди претворено у пепео, колико је суза и непроспаваних ноћи било тих дана... Издани, остављени на (не)милост НАТО авионима, проводили смо дане у подрумима. Колико је само деце која и данас имају трауме од тих дана?

Страдање није заобишло ни Батајницу. Те ноћи, трогодишња Милица Ракић седела је на ноши. Мајка је изашла из купатила како би јој припремила кревет за спавање. Само пар тренутака касније, у том истом купатилу затекла је стравичну сцену. НАТО бомбе разориле су врата на купатилу, разбиле прозор, лавабо и плочице. Стакло је прекрило читаво купатило. И крв... Не зна се тачно колико је гелера пронађено у унакаженом телу. Сваки даљи покушај био је узалудан. Лекари нису могли ништа да учине, Милица је већ на путу ка болници преминула.

Не постоје начини да се ублажи туга породице Ракић. Стравичне сцене, којима смо сви тих година присуствовали, достигле су свој врхунац те ноћи у Батајници.

''Осећам исто, што и раније. Једноставно не могу да заборавим никако. То је моја бол, са тим и лежем и устајем, верујте ми. И убеђен сам да је све што урађено тежак криминал са њихове стране. Не могу то да објасним, како се ја осећам на годишњицу бомбардовања. То су посебна осећања. Криво ми је за све што се дешава и што се десило.'' – рекао је Жарко Ракић, Миличин отац.

Оно што себи не смемо да дозволимо је да ова страдања остану заборављена и прећуткивана, колико год то некоме из политичких разлога одговарало или не. Страдање нашег народа није дневнополитичка тема, већ једна од највећих трагедија која се одвијала пред очима модерног, цивилизованог и културног света, спремног да уђе у 21. век.

На овакво страдање свог народа Црква није остала нема. Својевремено је покренута иницијатива да се Милица Ракић канонизује. Црква је препознала важност очувања успомене на невино страдање мале Милице и свих осталих жртава бомбардовања. Нажалост, цела прича је из неког разлога стала.  У манастиру Тврдош код Требиња налази се фреска на којој је приказана новомученица Милица Ракић.


Српски народ је те 1999. године био препрека ширењу једне цивилизације, која на свом путу ка заради, није бирала средства којима би поробљавала друге народе.

Та пошаст данас је само променила своја средства, а наш отпор, изгледа, слабији је него пре 16 година.

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.