Пре пар година, на једној слави код породичних пријатеља, ушао сам у разговор са једним старим пријатељем мог оца, кога доста дуго нисам видео. Док су остали водили уобичајене разговоре о политици и сличним темама, нас двојица пронашли смо се на теми Православља. Испоставило се да је доста религиозан, па је мени тада, као некоме ко је тек озбиљније закорачио у Православље било јако пријатно да разговарам са њим. Тада ми је испричао причу из своје малдости, како се он преобратио. Причу сам запамтио, али ми је постала кристално јасна тек годинама касније.
Као младић био је јако немиран, често правио проблеме. Иако је одрастао у време комунизма, његова мајка била је истинска православна жена- смирена, трпељива и пуна љубави. Умела је да пређе преко свих његових лоших поступака и да му опрости све увреде. Средом и петком, када би се вратио из школе, чекала га је посна храна. Бесан због тога, лупао би по столу, викао на мајку и тражио масну храну. Чак када је нешто посно на столу затицао осталих дана, не би се бунио, али средом и петком из ината није желео да једе посну храну. Мајка се никада није љутила, мирно би из узимала и спремала нешто друго. То се стално понављало, све док једног дана није негде у кући пронашао малу књижицу, која га је из неког разлога заинтересовала. То су биле житије светог Серафима Саровског. Каже да их је прочитао у даху. Затворивши књигу, у сузама је почео да се ваља по кревету. Сетио се свих својих грехова, сетио се како се понашао према мајици која је сваке среде и петка без поговора испуњавала његове жеље. Плакао је сатима и молио Бога да му опрости његово опхођење. Од тада, сам је тражио да пости средом и петком.
Ова прича учи нас начину борбе истинског Хришћанина. Оружје Хришћана су пост, молитва, али пре свега Љубав и трпљење, које им даје њихова несаломива Вера. Вера се не шири осуђивањем других, бацањем камења, и наглашавањем туђих грехова. То није начин којим се Христос усађује у срца људи, већ је одувек постојао само један начин за то- истинска хришћанска дуготрпељива Љубав. Зато не осуђуј свог брата који у време Поста једе масну храну, не уздижи се и не сматрај да си ти већи и бољи. Уместо што осуђујеш, помоли се за онога ко је одбацио веру, а Онај који брине о свима нама побринуће се и за њега.
Као младић био је јако немиран, често правио проблеме. Иако је одрастао у време комунизма, његова мајка била је истинска православна жена- смирена, трпељива и пуна љубави. Умела је да пређе преко свих његових лоших поступака и да му опрости све увреде. Средом и петком, када би се вратио из школе, чекала га је посна храна. Бесан због тога, лупао би по столу, викао на мајку и тражио масну храну. Чак када је нешто посно на столу затицао осталих дана, не би се бунио, али средом и петком из ината није желео да једе посну храну. Мајка се никада није љутила, мирно би из узимала и спремала нешто друго. То се стално понављало, све док једног дана није негде у кући пронашао малу књижицу, која га је из неког разлога заинтересовала. То су биле житије светог Серафима Саровског. Каже да их је прочитао у даху. Затворивши књигу, у сузама је почео да се ваља по кревету. Сетио се свих својих грехова, сетио се како се понашао према мајици која је сваке среде и петка без поговора испуњавала његове жеље. Плакао је сатима и молио Бога да му опрости његово опхођење. Од тада, сам је тражио да пости средом и петком.
Ова прича учи нас начину борбе истинског Хришћанина. Оружје Хришћана су пост, молитва, али пре свега Љубав и трпљење, које им даје њихова несаломива Вера. Вера се не шири осуђивањем других, бацањем камења, и наглашавањем туђих грехова. То није начин којим се Христос усађује у срца људи, већ је одувек постојао само један начин за то- истинска хришћанска дуготрпељива Љубав. Зато не осуђуј свог брата који у време Поста једе масну храну, не уздижи се и не сматрај да си ти већи и бољи. Уместо што осуђујеш, помоли се за онога ко је одбацио веру, а Онај који брине о свима нама побринуће се и за њега.
Коментари
Постави коментар