Пређи на главни садржај

Последња истинска побуна

Последња истинска побуна је смрт свету. Бити разапет између света и света за нас. Са семеном незадовољства, дубоко усађеним у срца данашњег друштва, побуна је била мали кључ за откључавање врата промена. Али побуна коју свет зна није у потпуности истинита.

Како је наше време дошло до тачке када ствари не могу да буду много горе, они љубитељи Истине који су остали морају да погледају дубоко у себе и још дубље у саму Истину – али да бисмо дошли до те тачке потребна је револуција. Револуција у срцима ових љубитеља Истине. Револуција која поништава сво земаљско и људско размишљање и која негује начин размишљања који није од овога света. Због тога оно што је телесно- телесно је, а оно што је духовно- духовно је.

Потребан је и гроб за ову вечну револуцију, јер само тако може да успе. Јер како би неко могао да помогне свету пуном гнојних рана док сам не излечи своје ране? Када се ова духовна операција заврши, истинска побуна је Идеал који је достижан.

У овом добу препуном збуњености и уништења, обавезна разлика између доброг и злог је опасно збуњива. Резултат овога је- нихилизам. Философија ничега, која каже да не постоји потпуна Истина. У нихилизму не постоји љубав или мржња, добро или лоше, живот или смрт. Резултат овога је идеја која уништава душе, а то је идеја да Бог не постоји.

Природна реакција за ово је вечита побуна душа, зато што душа не може да порекне сопствено постојање. У случају љубитеља Истине, побуна се манифестује као крајња побуна против корумпираног света. Оваква побуна је исправна, али много је људи који ту стану. Без даљег трагања, како би неко очекивао да открије одговор? Истинска побуна неће се зауставити ни на чему у борби за добро у свету, за добро другима, и за сопствено добро ма у ком начину се манифестовало. Потребно је водити револуцију у срцу циљајући на то да се зло победи добрим. Ово је таква врста побуне која мора да постоји, у супротном уопште и није побуна.

Некада је постојала контра-култура чија је основна сврха била побуна против света. Ова контра-култура је била исправна због тога што се њена философија заснивала на препознавању корумпираности света. У овоме лежи пола истине. То представља укаљану истину коју свет никад не би признао. Али ова контра-култура се не треба зауставити на овоме, већ мора до смрти тражити крајност у Истини.

Ова контра-култура панка је нешто у чему се људи жељни истине могу лако препознати, зато што је веома јасно да свету долази крај. Бити прави панкер јесте немати ништа са елементом који убија, повређује и узрокује бол, већ треба излечити ране. Бити у свету, али не припадати му.

У стварности, прави идеали панка још нису лично представљени панкерима, као употпуњавање њихове побуне. Ови идеали и ова философија је најчуванија тајна света. Тајна која се налазила у срцима ових љубитеља Истине још од почетка времена. Ова философија панка је постојала вековима у срцима и душама истинитих панкера- монаха.

Монаси су они који су се хиљадама година бунили против покварености овог света, одсекавши све везе које су их повезивале са светом. Они су побегли овом узалудном свету да би живели у пећинама, рупама у земљи и да би становали у пустињама. Да једу можда једанпут дневно, или недељно, да носе исту одећу док се она тотално не распадне, и да ретко спавају зато што је проузрокованост важнија од задовољства у овом свету. У овим лишавањима и патњама они би схватили једну ствар: Уопште не постоји права патња, осим непознавања Бога.

Ова је последња истинска побуна. Напустити свет и сам загрлити Бога.

Монах Јован (Џастин) Марлер, 1994.

Tекст из фанзина Death to the World бр. 1

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.