Како је наше време дошло до тачке када ствари не могу да буду много горе, они љубитељи Истине који су остали морају да погледају дубоко у себе и још дубље у саму Истину – али да бисмо дошли до те тачке потребна је револуција. Револуција у срцима ових љубитеља Истине. Револуција која поништава сво земаљско и људско размишљање и која негује начин размишљања који није од овога света. Због тога оно што је телесно- телесно је, а оно што је духовно- духовно је.
Потребан је и гроб за ову вечну револуцију, јер само тако може да успе. Јер како би неко могао да помогне свету пуном гнојних рана док сам не излечи своје ране? Када се ова духовна операција заврши, истинска побуна је Идеал који је достижан.
У овом добу препуном збуњености и уништења, обавезна разлика између доброг и злог је опасно збуњива. Резултат овога је- нихилизам. Философија ничега, која каже да не постоји потпуна Истина. У нихилизму не постоји љубав или мржња, добро или лоше, живот или смрт. Резултат овога је идеја која уништава душе, а то је идеја да Бог не постоји.
Природна реакција за ово је вечита побуна душа, зато што душа не може да порекне сопствено постојање. У случају љубитеља Истине, побуна се манифестује као крајња побуна против корумпираног света. Оваква побуна је исправна, али много је људи који ту стану. Без даљег трагања, како би неко очекивао да открије одговор? Истинска побуна неће се зауставити ни на чему у борби за добро у свету, за добро другима, и за сопствено добро ма у ком начину се манифестовало. Потребно је водити револуцију у срцу циљајући на то да се зло победи добрим. Ово је таква врста побуне која мора да постоји, у супротном уопште и није побуна.
Некада је постојала контра-култура чија је основна сврха била побуна против света. Ова контра-култура је била исправна због тога што се њена философија заснивала на препознавању корумпираности света. У овоме лежи пола истине. То представља укаљану истину коју свет никад не би признао. Али ова контра-култура се не треба зауставити на овоме, већ мора до смрти тражити крајност у Истини.
Ова контра-култура панка је нешто у чему се људи жељни истине могу лако препознати, зато што је веома јасно да свету долази крај. Бити прави панкер јесте немати ништа са елементом који убија, повређује и узрокује бол, већ треба излечити ране. Бити у свету, али не припадати му.
У стварности, прави идеали панка још нису лично представљени панкерима, као употпуњавање њихове побуне. Ови идеали и ова философија је најчуванија тајна света. Тајна која се налазила у срцима ових љубитеља Истине још од почетка времена. Ова философија панка је постојала вековима у срцима и душама истинитих панкера- монаха.
Монаси су они који су се хиљадама година бунили против покварености овог света, одсекавши све везе које су их повезивале са светом. Они су побегли овом узалудном свету да би живели у пећинама, рупама у земљи и да би становали у пустињама. Да једу можда једанпут дневно, или недељно, да носе исту одећу док се она тотално не распадне, и да ретко спавају зато што је проузрокованост важнија од задовољства у овом свету. У овим лишавањима и патњама они би схватили једну ствар: Уопште не постоји права патња, осим непознавања Бога.
Ова је последња истинска побуна. Напустити свет и сам загрлити Бога.
Монах Јован (Џастин) Марлер, 1994.
Tекст из фанзина Death to the World бр. 1
Коментари
Постави коментар