Пређи на главни садржај

Свети новомученик Евгениј Родионов

Један од последњих у низу великих мученика, дала је Света Русија (Святая Русьна прагу 21. века. Својим подвигом, млади Евгениј, осветлао је пут којим треба да иду не само његови сународници, већ и сви христоносни народи и људи.

Евгениј Родионов "Жења", родио се у посеоку Чеберлеј, пензенске области, 23. маја 1977. лета Г. Од детињства учен је поштовању према војсци. Постоји фотографија где, играјући се са вршњацима на улици, једино Евгениј на шубари носи војничку кокарду. То је касније и одредило његов животни пут.

Мајка га као дете није запамтила, већ као малог мушакрца који је за њихов дом био ослонац. У времену купона, дугих редова, када је мајка морала радити 2 до 3 посла како би преживели, често је морао све сам да ради. Како би јој додатно помогао, уместо да настави школовање, после 9 основних разреда почиње да ради у фабрици намештаја.
Са својим пунолетством, одазива се на позив у војску. Веома се поносио што је служио војни рок у граничарским јединицама.
У ноћи 13. на 14. фебруар 1996. године, караулу граничара у саставу: Евгениј Родионов, Александар Железнов, Андреј Трусов и Игор Јаковљев- напала је група чеченских терориста. Млада јуначка крв није била довољна да се супротстави старијим прекаљеним борцима који су се борили на свом терену. Евгениј је са друговима одведен у заробљеништво, близу Бамута у Чеченији. Мучење и понижавање трајало је 100 дана и 100 ноћи, али то није сломило вољу и чисто срце младих војника. Не можемо ни да замислимо на шта је све људско срце способно да учини ономе којег сматра својим непријатељем, а да за тако нешто има читава 3 месеца. Како би се спасили даљег мучења, нуђено им је да пређу у Ислам. На празник Вазнесења 23. маја, и Жењин 19. рођендан, после више одбијања да скине крст и одрекне се вере својих отаца, одсекли су му главу.
Прича о његовом дрвеном крстићу враћа нас у доба када је Евгениј имао 10-11 година. Вративши се са распуста са крстом око врата било је за мајку велико изненађење. Уплашена мајка, са стажом од 25 година у Комунистичкој партији, размишљала је шта ће свет рећи, и да ли је са крстом у кућу стигла невоља. Млади Жења са достојанством је одбијао добронамерне молбе своје вољене мајке да скине крстић, и како се и сама сећа, од тог времена, никада није виђен без њега. Међутим, захваљујући том истом крстићу, и Евгенијевој верности и спремности да за њега и пострада, прослављен је да данас нема руске породице која не зна за славног руског војника.

Два дана након заробљавања, Жењина мајка добија "чудовишан телеграм" по њеним речима. У њему је писало да је њен син, Евгениј Родионов, самовољно напустио јединицу. Познавајући Евгенијево војничко васпитање, и жељу са којом је отишао да брани свој народ, ни мајка ни Жењини другови и учитељи нису могли да поверују у телеграм који је послао пуковник Буланичев. Након неуспелих позива и телеграма који јој нису дали разуман одговор, 26. фебруара, мајка Евгенија- Љубов Васиљевна, оставља све, посао, кућу, и креће на свој Крсни пут према Кавказу. Тек када је стигла, надлежни су јој се извинили и рекли да су пожурили са телеграмом и да је Жења у заробљеништву. Увидевши ситуацију у којој војска не да није хтела већ није могла да помогне, схватила је да ће морати сама да пронађе сина. Обишавши преко 100 градова, села, малих планинских аула, нико од становника није могао да јој помогне. Знала је да ће сазнати истину једино уколико се обрати самим побуњеницима који су отели њеног и многе друге синове уморне руске отаџбине. За тих девет месеци, срела се са Арби Бараевим, Галаевим, Масхадовим, Ширвани Басаевим, Шамилом Басаевим и многим другим. Девет месеци мукотрпног тражења својег јединца, нису били ни лака ни кратка епизода у њеном животу. Али су јој показали да постоји Господ, и да су вера и воља једино што је потребно. После пуцања, гађања камењем, батина, само је Бог могао да сачува ту малу и нејаку жену. Избацивши је на улицу мислећи да је мртва, она је преживела. У то време, побуњеници су тражили огромне своте новца за живог или мртвог војника, бар они који је нису тукли. Само да би јој показали гроб, од ње су тражили 10 хиљада долара. За три дана, мајка је заложила стан, једино што је имала. Након дуге потраге, гледајући тела руских мученика, рекла је војницима да неће поверовати да је то њен син уколико не буде нашла крстић. Исти онај крст који је својевремено тражила да Жења одбаци страхујући од света. Међу десетином тела уморених руских синова, пронашла је крстић али то није био крај њеним мукама. После преношења тела у ростовску лабораторију, установљено је да је све ту сем Жењине главе. После новог преговора, очајна мајка је добила и остатке главе и пренела их у домовину. Жењин отац је непосредно после тога умро.

Данас, гроб војника-мученика постао је место народног поштовања и сабирања, док су његове иконе мироточиле и благодариле вернима широм Русије.
Његово Високопреосвештенство митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, мајци мученика Евгенија, приликом њене посете Србији, потврдио је да се и у Србији Евгениј Родионов такође поштује као светитељ. Питање саборне канонизације у СПЦ је по свему судећи питање времена.

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.