СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Децембарско хладно поподне. Већ се смркавало, као и обично у ово доба године. Улице су биле готово пусте, једино су новогодишње светиљке по прозорима одавале неки утисак живота у полу-мртвом граду. Стајао сам у дворишту цркве, терајући себе да уђем у њу. Вечерња служба је већ почела када сам несигурном кораком ушао и стао у сам угао празне цркве. Мирис тамјана, фреске и иконе, глас локалног свештеника само су појачавали моју несигурност. Просто да се запита човек шта је са оним надменим и бахатим створењем, који самоуверено галами и вређа сваког ко мисли другачије? Шта је то срозало за мене тако карактеристичну гордост? Дошао сам на своју прву исповест!

Када човек жели да поради на изграђивању себе, он неминовно чини једну грешку, коју су у прошлости, проповедајући морализам, чинили чак и хришћани у теолошким круговима и недељним школама. Другим речима, када неко приђе Цркви, такви хришћани му говоре: „Пазите да не чините ништа лоше, да не посећујете неприлична места и не изговарате скарадне речи“ – тиме се они баве. Међутим, такав морализам је болестан, противприродно и неправославно расуђивање, пуританство, пијетизам, који само тражи конкретне резултате. Оци Цркве се нису бавили таквим стварима, али су све сагледавали веома дубоко. Када би им долазио неки човек оптерећен многим проблемима и греховима, почињали би да му говоре о нечему страном за њега тј. о човековом односу са Богом. Зато у Јеванђељу Христос није рекао да је прва и најважнија заповест Божија то да се не краде или не чини прељуба – то је нешто што се свакако подразумева – већ је истакао да је најважнији однос са Богом, то да љубиш Бога. Ако заволиш Бога и имаш живу и

Која је разлика између медитације и молитве? Да ли је разлика само у религији из које ова два појма потичу, или међу њима постоји суштинска разлика? Може ли један човек практиковати и медитацију и молитву? Зашто је медитација све популарнија у савременом свету? Какав је утицај медитације а какав молитве на човекову душу?

Постојао је краљ који је имао поквареног сина. Будући без наде да би се могао променити на боље, отац је осудио сина на смрт. Дао му је месец дана да се припреми. Месец је прошао и отац је позвао сина. На своје изненађење видео је да се младић приметно изменио: лице му је било мршаво и исушено, а цело тело је изгледало као да је било подвргнуто патњама.

Чини се да је пуно оних који умеју да направе разлику између добра и зла, али је мало оних који смеју отворено да стану на страну доброг, у тој вечној метафизичкој борби. Тако је пуно оних који су чак и свесни Истине, али немају храбрости да је у потпуности сведоче; или оних који се гаде зла, али му се ипак не супротстављају. Савремени свет довео је до својеврсне "легализације зла". Све наше слабости оправдавају се лицемерном маском ''људских права''. Тако се човек данашњице ослобађа борбе са грехом на најгори могући начин - прихватајући га као своје право. Овај морални релативизам дубоко је укорењен у свести модерних људи, као што је и пророковао велики руски књижевник Достојевски - где нема бесмртности, све је дозвољено . На том принципу несупротстављања злу у себи и око себе почива данашњи свет. Да не смемо остати неми и слепи на зло у свету говори нам прича из четвртог века, о једном великом светитељу, подвижнику и мученику - светом Мини. Родом је б

"Мене ће убити, а ти немој заборавити о чему смо разговарали." Отац Данил Сисојев, упркос богоборном СССРу, родио се у побожној породици 12. јануара 1974. године у Москви. Његови родитељи пришли су вери још као студенти 70-их година и своју веру предали првенцу Данилу. Отац му је такође био свештеник.

Почетком године, из братске Русије, обрадовала нас је вест да је у току снимање филма "Свештеник-сан - Исповест самураја" ( трејлер ). Прича говори о Такуро Накамури који након примања Православља а потом и свештеничког чина бежи од прогона јакуза. Путује из Јапана у Русију да обнови храм у сиромашној покрајини. Ипак, ту га дочекује руски менталитет, али и локалне јакузе... Прилику да поново покаже своје умеће, добио је и  Пјотр Мамонов .

Јер да си хтео жртве, ја би ти их принео; за жртве паљенице не мариш.  Жртва је Богу Дух скрушен, срце скрушено и смерно Бог неће одбацити. (Псалам 50) Пре пар дана био сам на једном парастосу, било је пола године деди мог најбољег пријатеља. Оно што је за нас двојицу обележило дан била је свињска глава постављена на средину гроба. На питање зашто је она ту, нико није имао смислен одговор, али су добро знали да упозоре како ''то тако треба'', уз добро познате мрке погледе када се нешто негативно прокоментарише о непотребним обичајима или њиховој паганској основи. Пошто је свињска глава била прави утисак дана, присећали смо се и осталих обичаја, који су најчешће на сваком месту различти, увек уз објашњење да ''то тако треба за непредак куће или за здравље'', а који са религијом имају додирних тачака онолико колико и они који их практикују. Где се у нашем народу поставља граница између вере и сујеверја и да ли она за људе уопште постоји? У периоду к

„У околини древног српског манастира који се зове Миљково, за чији су препород монаштва крајем деветнаестог века били заслужни руски монаси на челу са великим духовником, оцем Амвросијем Кургановом, једна сестра, Славица, сањала је пре неколико година, старог монаха који јој је рекао: „За опстанак Косова и Метохије, молите се Светом Стефану Дечанском, Светом Владици Николају и мени.“ Када га је упитала „ко је он“ – одговорио је: „Некатарије Егински.“ Из књиге:  У сретање светом Нектарију Егинском Чудотворцу   протојереја-ставрофора Ненада Андрића На дан гласања против уласка "Косова" у Унеско, 9. новембра, Грчка Православна Црква и Егина прославиле су светог Нектарија Егинског. Извор: stanjestvari.com

Верујем да већина наших сународника још увек није свесна шта нам се догодило. Рекао бих да смо још увек у стању шока. Вест да "Косово" није примљено у Унеско, је вајстину обрадовала сваки српски дом и породицу, али сматрам да ћемо милости Божије постати свесни, тек у времену, можда чак и у годинама које долазе...

Бесни покрет руке ка даљинском, гасим ТВ. Излазим напоље, мислима и даље везан за тек завршене вести. Ретко гледам телевизију, чак и кад је укључена успешно је игноришем, али за данашње вести то је било неизводљиво. Косово је предложено за члана Унеска. Механички ход познатим улицама ни близу не осликава лавине осећања у мени. Док ван пешачког изгубљено прелазим улицу борим се са својим растрзаним мислима и осећањима. Провлачим се кроз гужву поред градске аутобуске. Осећа се кључање нервозе, људи који су спремни да убију за место у следећем бусу. Смркнута лица говоре да и те људе нешто мучи. ''Плата касни, рачуни су стигли, син не налази везу за др ж авну фирму, само да поло ж им колоквијум, зашто ми се синоћ није јавила...''  Зар смо у трци за бољим ж ивотом преко ноћи хладни постали!?

Постоји једна црква у Москви коју сам посетио приликом поклоничклог путовања са групом Београђана коју је водио старешина руске цркве отац Василије Тарасјев, а која је посвећена Богородици - Всех Скорбящих Радость - Свих тужних радост . Дева Марија, не само Христородица, већ и Богородица, давно је нашла место у срцима свих правих Хришћана света, и то не као ''четврта'' у Светом Тројству, већ као Мајка свих људи, Мајка Црква. Као таква, Богородица је за све људе, заиста, све: Утешитељица, Заштитница, Брза Помоћница, Путеводитељица, Молитељица, Добротворка, Умиљенија итд. До мога доласка у Москву нисам знао да негде у хришћанском свету постоји и таква црква, посвећена Мајци која је свима тужнима у свету - радост. Ништа природније него да Она која је родила свима људима Спаситеља света, која Га је прослављала са апостолима на земљи и која Га и даље прославља са мноштвом светих Божијих угодника на небу - буде и трајно остане за све тужне, непрекидно вређане и кажњаване,

Људи са дредовима, најчешће одсутног понашања, обично су окарактерисани као "наркомани којих се треба клонити", иако је њихов став према околини мирољубив и незаинтересован. Слушају реге, носе капе или друга обележја са заставом Етиопије или Јамајке. Да ли је растафаријанство модни тренд, музика, култура, религија, секта? Какав је однос православља са растафаријанством? Које су им сличности, а у чему се разликују? Да ли је пушење марихуане основно обележје растафаријанаца, или је растафаријанство ипак нешто више од тога?

Често се говори о Хришћанству (овде свакако мислим на Православље) као нечему застарелом и превазиђеном, нечему што би дијалектика или еволуција требале да прогутају, и тако обезбеде напредак човечанству уместо стагнирања у месту. Да ли је уопште могуће повезати појмове као што су прогрес, модернизација и савременост са Православљем? Где настаје граница између тих појмова и јесу ли они нужно супротни једни другом?

„Архиепископ охридски Јован је, и поред свих злостављања и затварања, до краја остао веран Светом Предању Православне Цркве“, пише у Томосу о Аутономији, који је најсветија Пећка Патријаршија издала Православној Охридској Архиепископији. Овде поменуто Свето Предање нас учи да Бог постоји слободан као заједница; и још нас учи да слободну заједницу људи са Богом, у Цркви, ни врата пакла, врата смрти неће надвладати. Због очувања саборности и јединства Цркве, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован је, у задњих десет година, утамничен већ седам пута!

Сећамо се разговора старцa Силуанa с неким архимандритом који је вршио мисионарску службу међу неправославним хришћанима. Овај је много ценио старца и за време боравка на Светој Гори посећивао га је неколико пута. Једном га је старац упитао како он проповеда?

У четвртом веку живео је човек по имену Мојсије. Мојсије је био афричког порекла, тачније Етиопљанин, крупнога стаса и изузетне памети. Као младић, Мојсије је био један од најопаснијих разбојника у Северној Африци. Он је био вођа разбојничке банде и познат по томе што је ножем клао људе. Мојсијеви разбојници су сејали пустош и пљачкали куће, отимали имовину да би је нотом продавали и од тог новца живели распусним разбојничким животом. Када није био у пљачки, Мојсије је жестоко пијанчио и проводио ноћи са распусним женама.

"Неко ко трага за истинском слободом и Љубављу, дубоко верујем и исповедам да мора да стигне до Бога." Овако данас говори отац Иларион, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији. На овај пут одлучио се у тренуцима када су сви то најмање очекивали, када је његов световни живот достизао свој врхунац. Перспективни глумац осваја две филмске награде, његов бенд "Канда, Коџа и Небојша" издаје први албум, сви предуслови за успешну каријеру се ређају, а он одлучује да остави све и посвети живот Богу. На овај начин шокирао је и културну јавност, али и велики број својих пријатеља, јер је последње што се у тим тешким годинама очекивало од човека који је прокрчио пут ка успеху да се из тога повуче.

Године 2006, за световно поимање живота, за мене се могло рећи да сам једна млада и успешна женска особа. Радим у београдској фирми, 25 година старости, плата 1200 еура просек, самостална, одвојила се од родитеља, плаћам стан, издржавам се, успешна у послу којим се бавим. Али празна и незадовољна.Такав је био живот без Бога. Како сам осећала незадовољство и празнину мислила сам да је у питању посао, па сам пожелела промену, и у том тренутку се у мом животу појавила особа Н.Н. са неким идејама али без новца. Видевши у томе могућност да се извучем из посла којим сам се бавила (трговачки путник-комерцијала), а и да помогнем особи Н.Н. да успе у томе што ради, поднесем захтев за дозвољен минус у банци који је одобрен у висини плате, и скоро целу плату још (између осталог и новац који је одвојен за режијске трошкове) ја позајмим тој особи уз договор са њом и још једном особом да ми се за месец дана то врати. По нашим тадашњим договорима то је све било могуће (иако не да није било могуће

Гаврило се родио у земљи Грузији, која се налази близу Црнога мора и која се доскора налазила под тиранском влашћу богоборних комуниста. Оно што следи јесте кратак приказ прогона, које је монах Гаврило истрпео због Истине Божије. Тај прогон се збио у овом веку, у нашем времену.

Све се одиграло пре пар година, у порти наше локалне цркве за време једног великог празника. Као и сваке године, на тај дан се скупљао велики број људи у цркви, па смо другар и ја помагали свештеницима целога дана. Током једне паузе, седели смо на клупи и посматрали људе који долазе у цркву. Наравно, свакакав свет се тог дана појавио у храму, од оних који не умеју да се прекрсте, понашају се као на пијаци док купују свеће, до оних неприкладно обучених, који у храм улазе као у кафић. Све ово нас је иритирало, тобож велике православце, па смо се утркивали ко ће већи број увреда и осуда да упути на рачун народа, који је овде вероватно једном годишње. Сећам се да сам био толико нервозан због свега да сам дошао на идеју да не пустимо у храм све оне који су непристојно обучени.

Кад је Свети Сава разговарао са својим свештеницима, један сачека да остану насамо, па га замоли за савет: - Свети Оче, свако јутро ми једна баба долази у цркву, стане пред икону Светог Јована Крститеља, па почне наглас да му се жали: „Син ме не слуша, снаја ме вређа, унуци ме не поштују, комшиница ме оговара, комшија ме мрзи...!" Не знам шта да радим. - Послушај ме, чедо, па уради овако: Дођи пре ње у цркву, сакриј се иза иконе Светог Јована, па кад она заврши са својим жалбама, а ти јој, онако сакривен, да мисли да јој сам Свети Јован говори, кажи: „А ти мало размисли како се ти понашаш према њима. Да си ти боља и они би се према теби боље понашали!" Захвали се свештеник Светом Сави, па тачно тако и уради. Кад чу баба да јој Свети Јован одговара, веома се изненади, али се брзо прибра, па му љутито рече: - А ти, да си краћи језик имао, не би ти главу одсекли! Чак је и Светом Јовану нашла ману! Само себи - није! Ова прича је написана на основу казивања блаженопочивш

У првом веку л. Г. живела су два брата. По професији су били лекари. За своје услуге нису узимали коверте са новцем, виски, чоколаде или кафу. Нису газили преко других да би изграђивали каријере, борили се за награде, већу плату. Све што су тражили од исцељеног, била је вера у Христа. Љубав која би на тај начин била узвраћена. 20 векова касније, живимо у времену у коме је много болесних људи, а никад мање правих лекара. Иако је цивилизација напредовала, а наука и медицина дошле до највиших достигнућа, човечанство је у 21. веку - болесно. Поред много новооткривених болести, насталих као последица развратног, порочног, брзог и неквалитетног живота, човечанство данас грца у болестима за које наука нема лека. Бесмисао, депресија, усамљеност, патња, нису болести које се лече хемијом, иако модерна медицина мисли да се лече преписивањем таблета. Милиграми, ипак, нису замена за Љубав. Управо од недостатка Љубави, болује данашњи човек. Удаљивши се од Бога, изгубили смо оно најважније -

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

''Докрајчи га!'' Брзо извршавајући тражени шаблон екран се замрачује и зачула се претећа музика. Одушевљен и задовољан посматрао сам Рејдена како подиже руке, изазива болан урлик подижући Лиу Канга са земље, ухвативши га за врат електричним луковима који се изливају из његових раширених руку. Експлодирајући, Лиуова глава се распукла док се његов леш срушио на земљу. Рејден је подигао руке ка небу док је муња пролазила кроз његово тело, и компјутер је злобно прогласио: ''Рејден је победник, фатална победа!''. Погледао сам на сат и видео да касним па сам завршио игру са противником. Ставио сам капу и огртач и зграбио ранац док сам журио напоље. Била је субота увече.

Етика - философска дисциплина која се бави питањем морала. Још од доба античких философа, када се философија са питања природе преоријентисала на човека, у ваздуху виси питање морала. Како оправдати морал, законе, зашто се придржавати неких норми ако нам штете? Шта је добро а шта зло? Хиљаде теорија, дилема, расправа, књига настало је на ту тему. Многи су своје ставове платили животима, многи су их наплатили новцем, неки су одредили ток историје, поставши плодно тле за настанак идеологија које су човечанство одвеле у крвопролића и несрећу. И после Сократових дијалога, Аристотелових доказа, Кантових књига и теорија, Хегелове дијалектике, модерни човек се пита зашто треба поштовати било шта? Шта значи бити добар? И најважније - зашто уопште бити добар, када те искуство а и људи око тебе уче да је корисније оно супротно. То је питање на које ни једна етичка теорија још није дала одговор.

Сви знамо за маестрална остварења о прозорљив монасима (Острво) и Ивану Грозном (Цар) и Пјотра Мамонова у главним улогама, међутим , филмови су само делић његове занимљиве биографије.

За православне хришћане никада нису постојала довољно страшна мучења која би сломила чисто срце, и јаку веру. То нам данас показују новомученици на Блиском истоку, то је доказао и наш старац Вукашин.

из књиге ''Христос у руским тамницама'' Затвореник о коме ћу вам сада причати био је из Молдавије. Груб, свиреп, спреман да отме, сиров - али касније ће се покајати и променити. Био је средњих година, плећат, онижег раста али снажно грађен. Ево шта ми је казао о себи...

Међу славним владарима, чини се да је највише запостављено сећање на деспота, снажнога духа и љубави за ближњег.  Ако бисмо поредили, могли би се усидити да кажемо да је деспот Стефан био и у тежој ситуацији него пређашњи, цар Урош, и отац му кнез Лазар.  Завршетак битке на Косову пољу Видовдана 6897. по постанку света, требао је да означи почетак српског робовања. Међутим, наследник кнеза мученика, својим духовним и политичким умећем и мудрошћу, омогућио је да још једна српска генерација у миру проведе земаљски живот славећи Господа, и Његовог помазаника Стефана.

Византијско царство дало је Православљу неизрециво благо, многе мученике и подвижнике, православне Оце који су установили догмате и учење Православне цркве које ми данас одржавамо. Ипак, и у таквој држави догађали су се многи потреси и превирања, па тако ни држава ни Црква нису увек били јединствени. Један од светитеља који су живели у времену таквих потреса, и који је свој живот дао за Истину, не желевши да истинско учење замени лажним људским тумачењима, приклонивши се небеским уместо световним законима, био је свети Максим Исповедник.

У недељу 3. маја, СПЦ прославља свога владику и епископа, светог Николаја Жичког и Охридског. Не постоји довољна дуга биографија која би могла да обухвати све оно што нам је мили владика оставио у аманет. Не постоји довољно добар стих, реч или реченица која би била достојна његовог рада и плода. Скромног држања али громовитог гласа, још за живота је проглашен Равноапостолним како је о њему говорио свети Јустин Ћелијски.

Три године од демонстрација чикашких пролетера 1886, на конгресу II Интернационале одлучено је: Први мај је заједнички празник свих земаља, на којима радничка класа треба да манифестује јединство својих захтева и своју класну солидарност . Недуго затим, "борба за права радника" претворила се у крваве револуције, преузимање власти и уздизање богоотпадништва. Где год да је Интернационала организовала протесте, крајњи резултат били су грађански ратови са десетинама порушених манастира, цркава и хиљаде протераних верника. Без изузетка.

Када ми је било четири године развели су ми се родитељи. Био сам најмлађе дете и живео сам са мајком и сестром у малој кући у шуми. Трудио сам се да им будем утеха. Моја бака, сликар и директни потомак Абрахама Линколна, научила ме је шта је саосећање. Моја једина утеха била је да мирно седећи у шуми размишљам о саосећању све док не заплачем. Када бих осећао тугу знао сам да сам жив. Патња ми је била драга. Она је за мене била Истина. Мој професор глуме на колеџу волео ме је зато што сам могао да заплачем у сваком тренутку. Свугде сам налазио повод за туговање. Оплакивао сам пад. Удаљеност од Бога.

Учествујући у ономе што се данас намеће као "модерно" и "тренд", људи и не знају да су често лични допринос ширењу разних обмана и пропаганди. Други пак, водећи се самоугођавањем као једином животном философијом, ни не размишљају да можда постоји "друга страна медаље".

Препуне улице Јерусалима. Гурање људи, вика, одушевљење. Слави се на улицама намученог и поробљеног града, стигао је Спас! Један човек долази јашући на магарету, обасипају га цвећем, палминим гранчицама, падају му под ноге. Пет дана касније, иста слика, исти људи. Одушевљење не јењава, крици, свако би желео да приђе том човеку. Али овога пута не да би га обасуо цвећем, већ увредама и ударцима. Улице славе постају пут страдања. 

Творевина Божија у свом пуном сјају видљива је тамо где је остала неукањана људским деловањем. На таквим местима, далеко од градске буке и метежа, далеко од саобраћаја, звоњаве телефона, зграда, фабричког дима, аутобуса и трамваја, далеко од дискотека, кафића и самопослуга, осећа се право присуство Божије. На таквим местима осећа се Мир, недокучив савременом свету, убр заном и пренатрпаном бригама о материјалним стварима. На таква места повлачили су се истински борци против света - монаси, удаљивши се на тај начин од свега што би им скретало пажњу са оног најбитнијег- непрстане молитве и живог контакта са Богом.

17. април 1999. године. Још једна дуга ноћ над Србијом. У самом јеку бомбардовања, постављало се питање на који ће се циљ обрушити НАТО авиони? И до овог дана порушено је много зграда, мостова, проливено невине крви. Одјекивали су крици и плач мајки поново, после тако мало година. Сиви градови наше земље, већ исцрпљени сиромаштвом, остали су крајем другог миленијума у рушевинама. Од немоћних уздаха родитеља, били су ведрији само погледи деце, која нису схватала зашто данас нису могла да се играју на свом игралишту.

Замислите један извор, из кога би до подне извирала бистра вода, а од подне би текао гној. Таква су уста у човека, који се час моли Богу а час псује. А нема народа међу хиљаде народа на земљи, који тако страшно псује као српски народ. Заиста, ничега се српски народ не мора толико стидети колико свог језика – један француски официр, који је био са српском војском, на солунском фронту, говорећи у Паризу о српском народу рекао је, да Срби имају безпримеран обичај псовања светиње. Псовка је као проказа на овом народу. Као од губе сав се народ огубао псовком. Надати је се, да ће се народ српски, који може све, моћи икад очистити и од ове моралне губе.

"Трпљење без вере је тврдоглавост, а вера без трпљења је малодушност" - ове дивне речи епископа руске Цркве Теогноста, изречене у беседи о светом Теофану Затворнику, на најлепши могући начин говоре о повезаности вере и трпљења, кој и заједно чине једно - ношење свог Крста.

Знај да ће те јаке помисли и телесна искушења нападати да би ти испрљали тело и душу. Једну штету изазивају у души искушења која долазе од ствари која се налазе далеко од нас, а другу, много озбиљнију штету изазивају у нашој души помисли које долазе када је искушење близу. Када је ватра далеко, не смета нам много, а када је близу - штета је сигурна. Као што уље храни светлост у кандилу, тако телесне жеље потхрањују страсти. Да би одржали тело своје чисто од телесних скверни, треба добро да се пазимо узбуђења. Јер, не смета нагон за рађањем који је Бог усадио у човеку, него разврат. Само што треба овај нагон човек да укроти и води на добро. Јер ако остави себе без узде, тада ће бити гори и од неразумних животиња. Бог је све створио "врло добро" али је човек скренуо са правог пута и оставио тело своје слободно да се задовољава како оно хоће, а не како заповеда воља Божија.

одломак из књиге  '' Нихилизам - Корен Револуције модерног доба'' Данас нико од оних који се поносе својом "интелектуалношћу" - то јест, неколицина њих у академским установама, у влади, у науци, у хуманистичким интелектуалним круговима - нико од оних који желе или тврде да иду "у корак са временом", не верује, или не може потпуно да верује у апсолутну истину, или, конкретније, у Хришћанску Истину. Ипак, сам назив истине се сачувао, баш као што су се сачували и називи оних истина које су се некада сматрале апсолутним, и мало је оних, на било ком положају од угледа или утицаја, који би се либили да их искористе, успркос томе, што знају да се значење тих назива изменило. Укратко, истина је "поново протумачена"; старе форме су испражњене, а дат им је нови, квазинихилистички садржај. У то се лако уверити, бацивши само један брзи поглед на оне основне домене, у којима се истина подвргла "поновном тумачењу".

Света Антуса  (писмо Светом Јовану Златоусту) „Верни пријатељ је еликсир живота.  Верни пријатељ је чврсто склониште.“ (Сирах 6:14) Јер шта не би учинио истински пријатељ? Које нам задовољство не би причинио? Какву корист? Какву сигурност? Иако можеш навести имена на хиљаде блага, ништа се не може упоредити са правим пријатељем.

"Ево младих људи, терет им на плећима Ево младих људи, о, где ли су били? Куцасмо на двери Тамних соба адских, Ушли смо и оне за нама се затворише..." Ијан Кертис

Пре пар година, на једној слави код породичних пријатеља, ушао сам у разговор са једним старим пријатељем мог оца, кога доста дуго нисам видео. Док су остали водили уобичајене разговоре о политици и сличним темама, нас двојица пронашли смо се на теми Православља. Испоставило се да је доста религиозан, па је мени тада, као некоме ко је тек озбиљније закорачио у Православље било јако пријатно да разговарам са њим. Тада ми је испричао причу из своје малдости, како се он преобратио. Причу сам запамтио, али ми је постала кристално јасна тек годинама касније.

Последња истинска побуна је смрт свету. Бити разапет између света и света за нас. Са семеном незадовољства, дубоко усађеним у срца данашњег друштва, побуна је била мали кључ за откључавање врата промена. Али побуна коју свет зна није у потпуности истинита.

Један од последњих у низу великих мученика, дала је Света Русија ( Святая Русь )  на прагу 21. века. Својим подвигом, млади Евгениј, осветлао је пут којим треба да иду не само његови сународници, већ и сви христоносни народи и људи.

Живели смо у малом прљавом месту. Заиста је било прљаво у сваком смислу. Никад га нисмо волели. Депресиван град насељавали су депресивни људи. Мало, сиромашно место чинили су становници незадовољни својим судбинама. Бес и мржња осећали су се на сваком кораку. Градске улице и сиве зграде одавале су утисак безнађа. Дубоко у себи град је крио лепоту, која је сакривена дебелим наслагама чамотиње таложене годинама.

Унивeрзитeтски прoфeсoр je изaзвao свoje студeнтe слeдeћим питaњeм: "Да ли је Бoг ствoриo свe штo пoстojи?" Студeнти хрaбрo пoвикaшe у глaс, "Дa, jeстe!" "Бoг je ствoриo свe?" прoфeсoр je пoнoвo зaпитao. "Дa, прoфeсoрe," oдгoвoришe студeнти. Прoфeсoр нaстaви, "Aкo je Бoг ствoриo свe, oндa je Бoг ствoриo и злo, дoк oнo пoстojи. И прeмa принципу дa нaшa дeлa гoвoрe o тoмe кo смo ми, слeди дa je Бoг злo!" Студeнти зaнeмeшe прeд тaквим oдгoвoрoм. Прoфeсoр je биo приличнo зaдoвoљaн jeр je joш jeднoм дoкaзao студeнтимa дa je вeрa у Бoгa сaмo мит...

Свештеник Г. Макхел тога дана седео је у вагону подземне железнице. Вожња је била уобичајна. Неколицина путника је читала или дремала. Свештеник прича како се удубио у књигу, и наставља: На следећој станици ушао је један човек с више мале деце. Није прошао ни минут и вагон је постао деч и је игралиште. Деца су трчала кроз пролазе, викала и врискала. Настао је општи метеж. Од читања ништа, јер сам морао да пазим да се неко дете не зајури у мене. Отац деце за то време није показивао никакву вољу да се умеша. Седео је не мичући се. Такво понашање је почело да смета и другим путницима. Чекао сам да се човек прене, да се успостави ред и мир. И мени је већ било доста. Обратио сам се оцу деце: " Не бисте ли могли да кажете деци да буду мало тиша и да седну? " " Знам да бих то требао да урадим", одговорио је, " али управо долазимо из болнице. Пре сат времена умрла им је мајка. Једноставно не знам шта да радим. " Остао сам без речи. Одједном ми више није

Колико ћемо корисних моралних порука извући проучавањем појава Божијег света! (Св. Ава Јустин Ћелијски) Јесте ли некад имали времена да се загледате мало боље у природу? Јесте ли икад оставили сву журбу, рачуне, послове, телевизију, компјутере и све остале саставне делове модерног живота и погледали око вас, али не у зграде, раскрснице и семафоре, већ природу, онај део који човек још није уништио? Вероватно не, јер зашто би губили време бленући у једно дрво или реку, кад нас очекује толико битних ствари, или кад за то време можемо да играмо игрицу, или прочитамо нешто занимљиво на друштвеним мрежама. Да се савремени човек мало боље загледа у природу и природне појаве око себе и замисли о њима, нашао би одговор на једно од питања које га највише мучи у периоду размишљања између посла и телевизије, питање које му пада на памет у тешким часовима депресије, или усамљености, па на крају, и у тренуцима пред самоубиство. Нашао би одговор на питање да ли његов живот има сврху...

Куповина, распродаје, поклони, честитке, обичаји... Све ово су данас синоними за Божић. Пошто се завршила ''најлуђа ноћ'', реприза, повода за куповину, трошење, опијање и преједање и даље има. Међутим, да ли и Божић треба да буде претворен у исто? Да ли је пред Божић најважније како ће нам изгледати трпеза, како треба направити погачу, које воће купити за Бадње вече, или је ипак суштина нешто друго?