Пређи на главни садржај

Страдање Цркве од безбожног комунизма

У ноћи између 16. и 17. јула 1918. догодио се један од можда највећих злочина у светској историји. Не по масовности, али по значају за човечанство, поготово православне народе. У подруму Ипатијевског дома у Јекатеринбургу, бољшевички безбожници извршили су (по неким изворима: ритуално) убиство царске породице Романов. Убијени су цар Николај II Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј и царевне Олга, Татјана, Марија и Анастасија. Убијени  су и служитељи који су остали верни цару: лекар Боткин, собарица Демидова, лакеј Труп и послужник Харитонов.

Пострадавши, не желећи да се покоре Духу времена и таласу безбожништва, потврдили су оно што су животом сведочили. Осим дубоке религиозности коју су једнако неговали сви чланови породице, цар је даривао велике прилоге за изградњу нових цркава, па међу њима и за храмове који су се налазили изван Русије. Током година његове владавине, број парохијских цркава увећао се за више од 10.000, а отворено је и преко 250 нових манастира. Царевина Русија, представљала је бастион Православља у Европи. Зато, овим убиством не само да је нестала монархија у Русији, већ и читава једна цивилизација, и поимање света.

Управо због онога што је уследило, назвали смо ово убиство једном од највећих злочина. Терор који је након доласка бољшевика на власт извршен над Црквом и православним народом остаће упамћен као један од највећих у историји постојања Христове Цркве. Убиства, прогони, хапшења, мучења, одузимање имовине, затварање и рушење богомоља, били су неизбежни где год је комунизам дошао на власт (Источна Европа, највећим делом православна). Цркву замењује партија, а иконе портрети председника.

Ново друштво не само да се насилно обрачунавало са "заосталим" вредностима на којима је Света Русија вековима подизала своје синове и кћери, већ је устројило да је права срамота бити верник. Од тог и таквог поретка "новог света", и данас се опоравља читава, већ поменута Источна Европа.

Ипак, свети цар није само важан за нас као православне већ и за опстанак српског народа. Русија не само да је војно неспремна ушла у рат због Србије, већ је и запретила да ће потписати сепаратни мир са Немачком када су "савезници" почели са одуговлачењем у спашавању српске војске са грчких обала. Чувена "лађа француска" не би се кретала да није било царевог ултиматума.

Како од нас боље вели свети владика Николај: савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може народ и народ - народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје - то су речи Христа.

Свети цар је пример покољењима да ће само достојни и светли, живети вечно. Да другог пута, до пута одбране родине и вере нема. И да ће једино из жртве, а не из силе, моћи да изникне спасење. Стога, свака идеологија или политички правац, који у себи не садрже зрно духовности, осуђени су на пропаст, као и народи који их прихвате.

Управо њихова канонизација 2000. године од стране Московске Патријаршије, била је темељ помирења и повратак Руске Заграничне Цркве у крило своје матичне цркве.

Слава Им и милост!

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.