Пређи на главни садржај

Рокенрол у потрази за Христом

Рок као побуна 

Човек је створен као боголико биће, по икони Бога Који је Љубав и Доброта. Чак ни у најдубљим понорима своје палости, он не губи стремљење ка добру, макар оно било кривудаво, пуно лутања, макар да личи на слепачко пипање у потрази за излазом из лавиринта које само живот уме да сазда. Тако је и са рок-музиком.

Јер, она је у многим својим појавама била побуна против лажних  вредности западног света, против оног поретка у коме је човек постао ствар, кога су хтели да утерају у тор бесловесне среће потрошачке цивилизације. Млади су, у потрази за Истином, крикнули да је такав свет - лаж, и да они не желе да у тој лажи живе. Бунт хипика у потрази за непосреднијом људском заједницом, за мистиком и религиозношћу  који би били нешто друго од пуког ритуализма западног хришћанства лишеног сржи, бунт панка у потрази за револуцијом која би срушила кулисе лицемерног поретка капитализма, у коме си добар онолико онолико имаш новца, бунт растаферијанаца у потрази за првобитношћу...

Осећање отуђености

У књизи "Поп-култура" Џим Ван Зил запажа да је рокенрол израстао из осећања бесмислености и очајања западне културе која је у  име "прогреса и цивилизације" уништила у човеку светла и племенита осећања. Медији, склони пропагирању идеје да је човек створен за материјалну срећу и уживање, припремали су младе да крену стазом рок-ескапизма. Али су и старији, који су дигли руке од својих потомака, такође одговорни. Уместо душе, својим синовима и кћерима су нудили комфор; уместо смисла - еркондишн.
У књизи "Исус проповеда слободу", Канон Мајкл Грин истиче да су многе рок-групе уочиле безизлаз и грешност савременог човечанства. 

Породицу није почела да разара поп генерација, него њени родитељи, који су односе са децом свели на давање новца, а не љубави.

 На Нотингемском универзитету 1981. радио је тим истраживача поп-културе који је дошао до важних закључка. По њима, млади који се изражавају рокенролом: 
 -Осећају да су у друштву "шрафови" које настоје да уклопе у огромну "машинерију" технолошке цивилизације. То осећање отуђености и мучнине наводи их да траже спонтаност  и заједништво;
 -Буне се против неправде, покварености и свега што сматрају лицимерним; 
 -Настоје да се ослободе притиска обавеза, у чијем испуњавању, очито, не налазе смисао постојања, јер је смисао -  другде;
-У рокенролу виде модус за саопштавање својих мисли и  осећања... 

Такође, поп-култура им даје осећај да су своји, да се разликују од света "маторих" који су потонули у глиб свакодневнице и не умеју да  реалност доживе на прави начин. Западно хришћанство их не задовољава, јер нуди морализам без дубине...

Грахам Кеј сматра да рок-сцена има изворну снагу да изрази отуђење појединца који то своје осећање жели да подели са истомишљеницима. Рок даје илузију снаге и наду да ће се учешћем у поп-култури променити свет... Немогућност промене света на тај начин код младих ствара фрустрацију, која опет има потребу да се изрази кроз музику. Круг се, на жалост, затвара.

Музика за убрзану кретенизацију

Рокенрол је имао стваралаца који су трагали за Христом. Шездесетих и седамдесетих година Боб Дилан је, на начин разумљив младима, опевао бол човека који живи у нечовечном свету. Због неких песама у којима је изражавао своју веру, од рок-критичара је био оптужен да "глуми Христа", а "Њу мјузикл експрес" је упозоравао: "Пазите, религија вам може уништити смисао за хумор". 

Диланова поезија и музика  увек су били повезане са етиком, темељним сукобима добра и зла, могућношћу спасења. Али, ни његова вера није била довољно јака: пио је, дрогирао се, губио наду. То је трагедија осећајног човека, самог против свих...

Понављамо: рок музику су створили боголики људи, и у њој није било САМО ЗЛА. Али, на несрећу, оно што се звало "главним током",  пречесто је злоупотребљавано за манипулацију младима - од "Битлса" до (анти)Мадоне. Код нас је манипулативни рецепт откривен кад је стигао турбо-фолк, музика за убрзану кретенизацију, у којој више није било ничег осим помаме, и чији је једини циљ био новац.

Доброта је биљка коју демонско зло данашњице из тла брзо чупа. Једино ако је укорењена у Вечном Добру, Богу, она има снаге да одоли. Рок музика, и код искрених слушалаца, често је одбрана од епохе у којој је човек сведен ни на шта. Али тај је штит ломљив, а зло се (видели смо како) прикрада и преко музике, да би младима отело последње уточиште...

Један младић је потписнику ових редова рекао: "Знате, то што ви говорите је само делимично тачно. Ја слушам хеви-метал и носим хеви-метал одећу, али нисам сатаниста..."
Рекао сам му: "Знам да већина хеви-металаца нису сатанисти. Они су, углавном, рањиви млади људи којима је у суровом свету потребна светопогледна заштита од исмевачке подлости околине. Многи добри људи, не могавши да издрже притисак зла у свету, постају пијанци; неки постану хеви-металци.''

Ако неко тражи Истину и Правду, наћи ће је - и то у вечној истини и правди човека и света. И пишући о тамној страни рок-идеологије, никад нисам заборављао на логонауте који су у својој потрази успели. Двојица младих Американаца, Јован (Марлер) и Андреј (Вермут) прави су пример за ово. У младости панк-музичари, отровани "нихилизмом" (Ничеов израз) они су открили Православље, упознајући се са делима оца Серафима (Роуза), такође православног Американца. Замонашили су се и отпочели борбу за ближње. Један од видова борбе је и њихов фанзин "Смрт за овај свет", који наликује на панк-фанзине, и који се бесплатно дели по местима окупљања младих рок-Американаца. 

Недавно је код нас, у издању "Светигоре", објављена њихова одлична  књига "Деца апокалипсе", посвећена рањеницима у потрази за Смислом. Ова двојица су написала и "Мета-панк манифест", износећи где су  били и како су дошли до Извора радости. Занимљиво је да је отац Јован наставио да музицира - снимио је касету "Тужбалице", на којој пева о распећу свог поколења и призива га Васкрсломе.

Владимир Димитријевић - Од Елвиса до антимадоне

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.