СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Често у личним честиткама, на телевизији, билбордима, можемо видети да се честитају  “Новогодишњи и Божићни“ празници. Да ли је редослед исправан? Да ли би можда требало честитати “Нову годину, Божић и Српску Нову годину“? И који је њихов смисао?

Београд попут Јерусалима, има своју Вија Долороса (Пут суза) којом су, као Христос на путу ка Голготи, вековима корачали мученици и свеци. Ова каменита стаза, махом заборављена, водила је преко калемегданске тврђаве, затим вијугавом стазом поред цркве Ружице и Капеле Свете Петке до Доњег града и обале Дунава. Први београдски (сингидонски) мученици пострадали већ 314. године, били су свети Ермил и Стратоник.  Истим путем, пре тачно 200 година, прошли су и свети новомученици игуман Пајсије и ђакон Авакум, којих се данас молитвено сећамо.

Боже, згрешисмо, залутасмо, пострадасмо. Желесмо слободу, постадосмо робови. Тражили смо висине, сурвани бисмо на дно. Очи наше искаше светлост, обави нас тама.

Пут до праве вере често је тежак, поплочан мукама, патњама и трагањима. Човек је по природи трагалац. У свакој својој духовној делатности човек тражи нешто више од самог себе. У уметности, философији, религији... Нажалост, често се скрене са Пута, оде у наркоманију, окултизам, нихилизам... Постоје људи којима је трагалачка способност велика и необуздана. Када се такви људи роде у нормалном окружењу, које им само показује Пут, постају Светитељи. Али када се нађете у друштву које вам уместо духовних нуди само материјалне вредности, уместо Љубави даје казну и законе, уместо Пута хаос, уместо Слободе ропство, онда вас ваше трагање води у велике патње, и ретки су они који су се не крају изборили и нашли прави Пут. Превише је философа, песника, музичара који су тражили Љубав, али у хладној религији Запада налазили само корупцију, казне, претње паклом, и формализам. Људе сиромашне душе то може да задовољи, али оне чија душа чезне за нечим вишим, тешко. Тако су многи од њих своје трагање завр

Није реткост да се православна и рокенрол култура сусрећу, као блиске у својим ставовима. Сам часопис Death To The World био је претежно намењен рокенрол бунтовницима. Ипак, септембарска прослава устоличења владике Јована (Ћулибрка) за епископа Славонског јесте преседан у целом православљу. У суботу 13. септембра 2014. лета Господњег у Пакрацу, између осталих гостију,  наступио је и бенд Бјесови. Мудрост Његовог Преосвештенства, који је у младости и сам био рок критичар, показала је да уметност може да постоји уколико јој дате прави смисао и намену. О бенду који у многим песмама прожима православном тематиком , треба рећи да је управо повратак вери отаца својевремено певачу бенда брату Зорану Маринковићу помогао да се отргне са пута порока. То се најбоље може приметити на албуму "Све што видим и све што знам" из 1997. године. Тиме је његова музика наставила да постоји у сасвим једном новом светлу. Бјесовима желимо здравља и успеха, а Његовом Преосвештенству епис

Стрес, несаница, бриге, проблеми... Све ово су ствари које уништавају модерног човека, нарушавају колико његово физичко, толико и душевно здравље. Колико пута сте лежали у кревету у касне вечерње сате, бринувши о томе шта носи нови дан? Шта ће се десити на послу, хоћете ли платити рачуне, да ли ћете положити испит, зашто вам се девојка није јавила... Бриге ноћу навиру на човекову душу у тренуцима када остане сам и обузима га неспокој и немир.

„ Да ли морам целе седмице да постим на води да бих се причестила?“ „ Риба се не сме јести до тог и тог празника.“ „ Неопходно је да се пре сваког Причешћа исповедимо духовнику.“ „ Не могу да се причестим, нехотице сам појео нешто што има млеко у траговима“. Једно просто питање које би могло да замени сва ова и заиста пружи одговор да ли је сврха поста испуњена је: „ Да ли си сусрео Христа?“

"Модерни свет је срозао слику жене у слику блуднице. Чинећи то, мушкарац је и сам постао блудник, а читав морал људскога рода се суновратио у бездане подљудскости. Некада је девственост била сматрана врлином, али у овом посуновраћеном времену девственост се сматра знаком слабости. Зашто је то тако? Како је људски род запао у такво суновратно стање?  То се догодило због тога што је човек у себи уништио икону Божију. И људи су уместо Бога, почели да обожавају плот."

Последњег дана октобра обележава се још један од ''празника'' које су на мала врата, преко медија, реклама или других производа модерне културе, увезени у наш народ.  О чему се овде заправо ради?

Народ данас мало зна о својој династији колико би требао. На династију која је родила толико светитеља, који су својим потомцима завештали на десетине светиња, и уопште духовни и национални пут којим треба да се крећемо, многи гледају као на апстрактне и давно историјске појмове.

Интервју са уредницима америчког православног часописа

 Где год живиш, изађи предвече, у време када сунце почиње да залази, пре него падне ноћ. Погледај у залазеће Сунце и месец који се уздиже. Гледај лепоту њихових боја. Сачекај звезде да изађу. Знај да је цела Творевина знак присуства Божијег међу нама. Сунце које даје наду у светлост дана је Христос. Месец који даје наду у тами ноћи јесте Мајка Божија. И све звезде су само путеви Ангела и Светих, моћне и бројне војске која се моли за тебе.

Да прогони, мучеништво и заточеништво нису ствар прошлости или заоставштина првих векова Хришћанства, показује нам и пример из наше Цркве. Пример страдања због жеље за одржавањем јединства Цркве, противљења расколницима и одметницима од Православља, пример човека прогоњеног од стране једне државе, заборављеног од стране своје државе. У времену у коме све врви од приче о људским правима и слободама њему се та права непрекидно крше, а они који лицемерно потенцирају свако кршење истих када им то одговара сада ћуте и прекривају очи пред терором државе која тежи ''европским вредностима''. Ово је прича о савременом мученику за Христа - Архиепископу охридском Јовану.

Разговор са Зораном Костићем-Цанетом, фронтменом групе „Партибрејкерс“ Три деценије трајања једне од најзначајнијих српских рок група, најава осмог албума и излазак монографије су довољан разлог да разговарамо са фронтменом групе „Партибрејкерс“, харизматичним Зораном Костићем-Цанетом. Генерације су одрастале на њиховој правој, искреној рокенрол енергији која је неуморно критиковала друштво, свакодневицу лишену искрених емоција и слободе. Њихов мото „Бити исти, бити посебан, бити слободан, бити само свој“ је својеврсна химна генерација које су презирале јавно мњење и волеле бритак језик на граници провокације и замерања лидера групе који је урбана легенда екс Југославије. Концерти у Сплиту, Дубровнику, Загребу, Косовској Митровици или у корист изградње Ђурђевих Ступова су увек распродати.

Када схватимо да свакодневне патње, бол, недостатак новца, непријатности које смо доживели у школи, на улици, послу, свађе са својим ближњима и све лоше што нам се дешавало јесу искушења и продукти овога света кроз које пролазимо и својим поступцима купујемо Живот у непролазном свету, са радошћу ћемо дочекивати свако ново искушење. Јер нема лепшег осећаја него осврнути се на све овоземљаске недаће које су нам се дешавале схватајући да су све оне имале смисла и да је наш брод преживео још јед ну олују . А колико их је само било, а ми и даље пловимо. Осећај, попут сунчања на благом јутарњем сунцу и сагледавање живота, сагледавање оних ситних и лепих ствари које пролазе крај нас, које нам модеран и брз начин живота онемогућава да сагледамо. Управо човек заробљен у таквом поимању живота,  на сваку недаћу гледа кроз тугу, патњу, казну, уместо са радошћу. Вајстину, "тешка је бура на мору, тежа у души. Али ни море ни душа не чисте се без буре" како нам говори свети владика Нико

"Доћи ће време када ће у станове продрети демони у облику мале кутије, а њихови рогови ће штрчати на крововима..." Свети Равноапостолни Козма Етолски (18. век)

Делови разговора из емисије "Агапе" у којој је гостовао рок музичар Зоран Костић Цане, певач групе Партибрејкерс.

"Да скратимо, ако вјерујете у Бога, ви сте пропали. Ви сте примитивац. Кад им поменете Исуса Христа, то их жигне у срце, убоде их у живчану средину средине. На ријеч Христос, те модерне апологете свјетских хохштаплера, који се играју науке, умјетности и, понекад, журналистике; интелектуална клошарија, елитни трговци писаном ријечи, плаћени пијанци, угледне личности кривих уста, мрљавог погледа и дуванског баритона, устану као по команди и почну да ударају и млате рукама, не гледајући кога каче и гдје слијећу ударци. Зашто их Христос толико нервира?

Евдокија се родила у Самарији, у Палестини, у I веку после Христа. У младости беше веома лепа и због своје лепоте живела је крајње неморалним животом. Занимала су је само уживања овога живота. Била је опседнута нечистотом распусног полног живота.  Временом су почели да јој нуде велике суме новца да би тиме платили своје пожудно уживање у њеном загрљају, и она је убрзо постала најбоље плаћена проститутка у свом крају. Једном приликом извесни врли монах по имену Герман пролажаше кроз њен град на свом путу у једну удаљену земљу.

У ноћи између 16. и 17. јула 1918. догодио се један од можда највећих злочина у светској историји. Не по масовности, али по значају за човечанство, поготово православне народе. У подруму Ипатијевског дома у Јекатеринбургу, бољшевички безбожници извршили су (по неким изворима: ритуално) убиство царске породице Романов. Убијени су цар Николај II Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј и царевне Олга, Татјана, Марија и Анастасија. Убијени   су и служитељи који су остали верни цару: лекар Боткин, собарица Демидова, лакеј Труп и послужник Харитонов.

Шта је нихилизам, против кога се толико боримо? Ако је то само један у низу философских праваца који има свог оснивача, следбенике и који ће после неког времена пасти у сенку неког другог правца, зашто му придајемо толико пажње? Или је можда нешто више од тога? Можда Ниче заправо није оснивач философског правца, већ пророк пропасти овог света...

У бездушном свету, који проповеда материјализам и  конформизам, млади су ти који - у својој потрази за другачијим светом - иду до краја. Други начин бекства од таквога света, поред секса, јесте дрога.

126. Писмо Једном господину који се жали на неразумну жену

Серафим се родио у типичној америчкој породици средње класе у Сан Дијегу 1934. године. После завршене средње школе почео је да трага за истином. Не нашавши је у друштву у коме је одрастао, отпочео је своју истинотрагатељску побуну.

Мала железничка станица у неком забаченом селу... Готово заборављена. Какав сплет околности је навео на овај сусрет, баш ту, једног младог панкера и једног монаха? Нашли су се на на станици чекајући два воза у супротним правцима, али су оба каснила. Монах је смирено седео на прашњавој клупици, држао бројаницу у рукама, тихо говорио неку молитву и гледао низ пругу. Његово измучено лице одавало је његов тескобан живот. Тада се зачуо звук цокула. На малој железничкој станици појавио се момак, бесног погледа и агресивног изгледа. Отворио је своју лименку пива и бацио се на прљави бетон, близу клупе на којој је седео монах. Погледали су један другог, а онда поново удаљили погледе. Они су поново разочарано били уперени у правцу пруге. Као да су заједно били одбачени од света и гурнути на ово пусто место... Разговор је почео уобичајено, тако што су установили да чекају супротне возове. Као да су желели да одбију друштво овог другог, а да је њихов сусрет ипак био неминован. -Шта тражиш ти о

Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету Људи су данас стално у некој журби и јурњави. Сад треба да буду овде, после треба да буду тамо, после опет негде другде. И то је стигло дотле да, како не би заборавили шта све треба да ураде, морају све да записују. У свој тој збрци опет је добро што не заборављају како се зову! Ни себе саме не познају. Ма и како да познају себе? Да ли човек може да се огледа у мутној води? Бог да ми опрости, али свет је постао права лудница. Људи не мисле на други живот. Само траже све већа и већа материјална добра. Па зато и не налазе мира, него само јуре.

Рок као побуна  Човек је створен као боголико биће, по икони Бога Који је Љубав и Доброта. Чак ни у најдубљим понорима своје палости, он не губи стремљење ка добру, макар оно било кривудаво, пуно лутања, макар да личи на слепачко пипање у потрази за излазом из лавиринта које само живот уме да сазда. Тако је и са рок-музиком.

Одломак из романа  Браћа Карамазови ” Одлучио сам, ко је био у праву: ти или онај који ти је тада постављао питања? Сети се првог питања; мада не буквално, али његов смисао је овај: »Ти хоћеш да идеш у свет и идеш празних руку, са неким заветом слободе, који они у простоти својој и по урођеној анархичности својој не могу схватити, од кога се боје и страхују, јер ништа и никада за човека и људско друштво није било неподношљивије од слободе! А видиш ли ово камење у овој голој и врелој пустињи!... Претвори их у хлебове и за тобом ће потрчати човечанство као стадо, захвално и послушно, мада вечно стрепећи да ћеш дићи руку своју и нестаће хлебови твоји.« Али ти ниси хтео да човека лишиш слободе и одбацио си предлог, јер си закључио: каква је то слобода, ако је послушност купљена хлебом? Ти си одговорио да човек не живи једино од хлеба; али знаш ли да ће у име тог истог хлеба земаљског и устати против тебе дух земљин, и сукобиће се с тобом, и победиће те, и сви ће поћи за њим, кличући: »Ко