02. август 2017.

''Ми плачемо иза тамних наочара''

Ми смо кренули из подрума и мрачних улица,
У потрагу за светлима и мрачним вратима,
И чекамо те, чекамо те...
Добри Исак – Чекамо Те

Још једна дуга ноћна шетња завршила се међу урушеним зидовима напуштене фабрике. Једна од многих таквих у мом малом граду, деловала је сабласно у мраку из ког су се само у даљини назирала градска светла из којих се наслућивало да у даљини тиња живот. Нажалост, оваква сценографија није реткост ни у осталим градовима широм наше земље. Најчешће су око њих ницала насеља, једноличне зграде намењене за раднике који ће своје животе посветити раду у тој фабрици. Тако је, средином прошлог века, образована генерација људи који су пред собом имали јасно постављен смисао - радити. Ова генерација људи одрасла је у духу црвене револуције која је у човеку двадесетог века убила сваку жељу за духовношћу или било каквим вишим смислом живота. Образована је генерација људи која није тражила ништа више од радног времена, топлог оброка, аутомобила, свечаног ручка за државне празнике... Овој генерацији људи није сметао једноличан начин живота - постали су робови рутине. Све што не представља рад и стицање ова генерација препознавала је као безвредно трошење времена, одбацивши било какву могућност да постоји нека друга стварност осим оне у коју су навикли да живе.

31. јул 2017.

Самоубиство - Последњи геноцид

Постоји само једна шанса. И најдужи живот је тако кратак у лицу Вечности... Није битно колико дуго живимо, јер када погледамо уназад, све ће изгледати веома кратко, као један дан.

21. јул 2017.

Психички проблеми и искушења савременог човека

Већ неко време, забринут ониме што видим око себе, планирао сам да преточим своја размишљања о негативној енергији, прекомерној бризи, депресији, која нигде не воде и неретко се завршавају самоубиством. Јучерашње самоубиство, Честера Бенингтона, вокала Линкин Парка јесте упозорење пре свега младима, да не поклекну и не изаберу "шири пут". 

12. јул 2017.

Црква - институција или Брод Спасења

Сећам се једног прохладног мартовског дана, после доста пешачења пронашао сам манастир до кога сам желео да дођем. Током путовања било је доста напорно, нисам познавао пут, и пар пута ми се јавила жеља за одустајањем, која срећом није преовладала. Стигавши у манастир, уморан али испуњен, стајао сам у замраченој цркви окружен фрескама светитеља. Гледао сам око себе у лица мученика и подвижника, и једина мисао ми је била - како поред овакве војске на Небесима која стоји иза нас можемо некад да се осетимо усамљеним или немоћним?

02. јул 2017.

Свети Јован Шангајски - заштитник сирочади

 (Будући архиепископ) Јован се родио 1896. у једном селу у јужној Русији. Током раних револуционарних година, Јован је са породицом избегао у Србију, где је примио монашки постриг и убрзо био рукоположен за јеромонаха.
Јеромонах Јован је у тридесет и осмој години хиротонисан за епископа, наследника Светих Апостола, после чега је послат у Кину, у град Шангај да би помогао људима који тамо страдаху. Видевши колико је сирочића у Шангају, владика Јован је, готово ни из чега, подигао сиротиште. Он је сакупљао болесну и изгладнелу децу по улицама, мрачним шангајским ћумезима и предграђима, хранио их, облачио и бринуо се о њима са очинском љубављу.